ALHEMIJA – putovanje duše kroz sfere postojanja

    Alhemičarski kosmos

Gnosticizam i alhemija

Neraskidiva povezanost alhemije kao nauke i religije, zasnovana je na njihovoj zajedničkoj interpretaciji onoga što na Zapadu nazivamo platonizam. Shvatanje da je naš svet nesavršena kopija sveta ideja, koji je uzvišeniji i stvarniji od našeg, osnova je gnostičkog učenja u dodiru sa kojim su formirane sve bliskoistočne religije. Gnostici veruju da je Bog stvorio duhovni svet ideja, dok je fizički svet iluzija i lažna tvorevina demijurga, zlog demona.

Naša duša je jedina stvarna, dok su materijalni svet pun patnji i telo u kome je ona zarobljena samo iluzija koja nas odvraća od naše istinske prirode. Jedino kroz odricanje materijalnog sveta možemo doći u sklad sa svojom istinskom prirodom.

Međutim vrlo ironično se potvrđuje ubeđenje da je svet ideja savršeniji od pojavnog sveta, time što je gnostičko učenje u svojoj praksi bilo potpuno iskrivljeno i dovelo do ekstremnog asketizma i negiranja života kao takvog. U tom učenju se nalazi i klica hrišćanske dogme da na ovom svetu patimo, kako bi nas u Carstvu Nebeskome sačekao bolji i istinski život.

Na rubu propasti antičkog sveta, u atmosferi naučne i moralne dekadencije, ovakve ideje su se brzo zaživele u istočnim krajevima Rimskog carstva, gde su u najbližem dodiru bila različita učenja Istoka i Zapada. Iako je stara koliko i sama civilizacija, na Zapadu se alhemija se pojavljuje kao dijalektička sinteza antičke potrebe za filozofskim znanjem i mudrosti Istoka koje su zaživele ponovo u misticizmu novonastajućih religija.

Jedan od najvažnijih alhemijskih tekstova Smaragdna tablica Hermesa Trismegista koji datira iz perioda  4. veka p.n.e. oslikava čovekovu težnju da dostigne božansko savršenstvo:

Šta god da je dole, isto je kao i ono gore, a šta god da je gore isto je kao i ono dole.
Tako mali svet biva stvoren po uzoru na veliki

Ovi principi ukazuju na čovekovu potrebu da sebe predstavi kao mikrokosmos koji u sebi sadrži sva savršenstva prirode, pa i mogućnost da postane nalik Bogu. Ovakvo humanističko učenje je svoju najveću ekspanziju doživelo u periodu renesanse, kada je naišlo na ogromnu popularnost među velikim misliocima i umetnicima poput Đordana Bruna, Tomaza Kampanele, Dantea, Da Vinčija i drugih.

Ono je javno osuđivano kako bi se sačuvao svetovni autoritet crkve. Da ironija bude veća, mnogi crkveni mislioci su prihvatili ovakve ideje i čitavi kosmološki sistemi ranih skolastika su inspirisani hermetičkim spisima.

Čovek kosmos

Čovek kao mikrokosmos

 

’’Šta god da je gore isto je kao i ono dole’’

Planetarna hijerarhija je slična hijerarhiji metala u odnosu na njihovu sličnost za zlatom. Zemlja kao centar oko kog kruže ostale planete (u skladu sa tada prihvaćenom ptolomejskom kosmologijom) predstavlja najnesavršeniji stepen materije, dok su planete, što su udaljenije od zemlje, bliže savršenstvu. Ovakva kosmologija je tipična za hrišćanske teologe ranog srednjeg veka, gde se još uvek vide ostaci gnostičkih učenja.

Sličnu kosmologiju opisuje i islamski mislilac Abd al-Karima al-Džili, poredeći položaj Sunca u odnosu na druge planete koje kruže oko Zemlje, sa funkcijom srca u ljudskom organizmu. Iako predstavlja zlato kao najsavršeniji metal, nije najudaljenije od Zemlje već u samoj sredini kako bi moglo da drži u ravnoteži ostale planete. Planete su imale svoj ekvivalent među elementima (Saturn – olovo, Jupiter – kalaj, Venera – bakar, Mars – gvožđe) a najsavršeniji metali srebro i zlato predstavljani su kao Mesec i Sunce.

Izuzetak je bio Merkur čiji je element bio živa, koju su alhemičari smatrali za primus agens, supstancu koja sve rastvara, koja unosi život i Duh i koja je kao takva ključ za celokupan alhemijski proces.

Živa u sebi sadrži klicu zlata, kao što prima materia sadrži duhovni potencijal savršenstva. Tako živa, personifikovana u androginom Merkuru koji se rađa kao dete Meseca i Sunca,  predstavlja najbitniji element u alhemiji. U hrišćanskoj interpretaciji Merkur se može poistovetiti sa Svetim Duhom koji ovaploćuje dušu vernika.


Prvi tekst o Alhemiji:

ALHEMIJA – Između nauke, umetnosti i religije


Iako je geocentrična teorija naučno prevaziđena, savremena nauka često previđa njenu antropološku vrednost.

Ona najpribližnije oslikava subjektivni doživljaj sveta pred-Modernog čoveka, što dovodi prosvetiteljstvo u neugodan položaj, imajući u vidu da je najveće dete prosvetiteljstva Kantova metafizika. Prosvetiteljstvo u isto vreme odbacuje teorije zasnovane na subjektivnom doživljaju kao nenaučne, ali nas kroz filozofiju idealizma i uči da stvarnost možda i ne postoji izvan našeg Uma.

Prosvetljenje čovekove duše, alhemijski Magnum Opus, se bez ikakvih paradoksa, možda najbolje može ogledati kroz umetnost. Nije slučajnost da je alhemijska simbolika najbolje sačuvana u delima velikih umetnika, od renesanse pa do dan danas.

Danteova kosmologija

Danteova kosmologija, opisana u Božanstvenoj komediji.

Umetnost kao venčanje Raja i Pakla

U Božanstvenoj komediji, Dante oslikava portret kosmosa koji takođe baziran na ptolomejskom modelu. U samom centru univerzuma je Zemlja a oko nje su ocrtane koncentrične sfere po kojima ostale planete orbitiraju oko nje. Svaka udaljenija sfera predstavlja savršeniju formu egzistencije.

Iza Saturna, poslednje planete,  nalazi se sfera stajaćih zvezda koje predstavljaju hrišćansko trojstvo: Veru, Nadu i Ljubav, a nakon nje: primum mobile, u kojoj su nastanjeni anđeli i koja pokreće čitav univerzum. Tek iza ove sfere leži Empirij,  mesto iznad svih fizičkih sfera, gde se nalazi Bog kao najviše savršenstvo.

Kada je čovek nadahnut i inspirisan lepotom i vrlinama, njegova duša se uzdiže do ovih sfera i time se kvalitativno unapređuje i prosvetljuje kako bi dostigla najveće savršenstvo i sjedinila se sa samim Bogom.

U Empiriju, Dante vidi ogromnu Ružu koja predstavlja božansku ljubav i u kojoj se nalaze duše svih vernika. Ružu kao simbol božanske ljubavi su kasnije preuzele mnoge gnostičke sekte (npr Rozenkrojeceri), ali i drugi pesnici poput T.S. Eliota koji u Ruži takođe vidi savršenstvo i najviši stepen ljubavi.

Poslednji od Četiri kvarteta koji simbolizuje vatru, završava se aluzijom na Danteov Empirij koji takođe predstavlja božansku vatru ili svetlost.

’’I sve će biti dobro, i sve stvari će biti na mestu kada jezici plamena budu isprepleteni u krunisanom čvoru vatre, pa vatra i Ruža budu jedno. ’’

Empirij, Božanstvena Komedija

Empirij, Božanstvena Komedija

Međutim, čovek se suočava i sa mračnim stranama svoje duše, svojim nesavršenostima, svojom Senkom, što Dante prikazuje kao silazak duše u središte Zemlje, tamo gde se nalazi najniži oblik materije i egzistencije, u Pakao. U poslednjem krugu Pakla leži sam Đavo koji je tu pao otrgnuvši se od božije milosti i time zakopavši sebe u najnižu tačku egzistencije.

On prikazuje Đavola kao besprizornu, patetičnu i odvratnu materiju, kao čisto odsustvo bića i negaciju same egzistencije. Kako bi bio sušta suprotnost nečemu što je božansko i savršeno, Đavo je jednostavno praznina, ništavnost, odsustvo svetla i bilo kakve egzistencije.

Nešto što je isprazno i neživo. Simbol ispraznosti i gluposti ljudskog zla koje nije ništa drugo do odsustva bilo kakve vrline. Tama koja je puko odsustvo svetla.

Božanstvena komedija je inspirisala još jednog umetničkog genija, čiji je opus takođe pun alhemijskih simbola. Vilijam Blejk u svojim delima odbacuje klasičan gnostički dualizam da bi ukazao na nužno jedinstvo svih suprotstavljenih sila unutar čoveka. Njegovo Venčanje Raja i Pakla, veoma je nalik na hemijsku svadbu, i govori o jedinstvu čovekove duše.

Bez Suprotnosti nema napretka. Privlačenje i odbijanje, Razum i Energija, Ljubav i Mržnja nužni su za Ljudsku egzistenciju. Iz ovih suprotnosti rađa se ono što religiozni nazivaju Dobrim i Zlim. Dobro je pasivnost koja se povlađuje Razumu. Zlo je aktivnost koja raste iz puke Energije. Dobro je Raj, zlo je Pakao.

Za Blejka poslednji stadijum u kom se ukidaju sve suprotnosti jeste ukidanje gnostičke podeljenosti na materiju i dušu, trenutak u kom čovek uviđa da njegovo telo nije odvojeno od duše, već samo fizička i čulna manifestacija same Energije koja je večna i nedeljiva.

Do ovog shvatanja čovek treba doći razvezivanjem svoje svesti od svih nebitnih i prolaznih stvari koje čoveka svode samo na trenutak fizičkog postojanja. Dostizanjem budističke nirvane. To govori i najčuvenija Blejkova rečenica:

Kada bi vrata percepcije bila pročišćena, sve stvari bi se ukazale čoveku onakve kakve zaista jesu – beskonačne.

gnostik

Flamarionov drvorez

Činjenica da je ovo možda rečenica koja je najviše citirana i upotrebljavana u različitim kontekstima, govori o večnosti ideje koja stoji iza alhemijskog učenja, negde između religije, nauke i umetnosti. Savremena nauka i religija možda trenutno ne pružaju odgovore na najbitnije pitanje čovekove egzistencije, ali utešno je to što pitanje, a u samom pitanju i odgovor, još uvek živi u umetnosti.

Vrlo simbolički pokazatelj istine da alhemija i dalje živi, jeste činjenica da je arhetip savremenog čoveka Faust, alhemičar. Tragičan i na izgled neuspešan u svojim traganjem za znanjem i smislom, pokrenut je porivom za samo prevazilaženjem koji ga odvodi na pogrešan put.

Sklopivši ugovor sa Mefistofelesom, Faust je svoju dušu doveo u fazu crnjenja i raspadanja, suočen sa sopstvenom Senkom.

Ali kao što u samoj živi postoji klica zlata, i u čovekovoj duši mogućnost za iskupljenjem, tako i u samom prologu Geteovog peva saznajemo da je on u milosti Božijoj i da mu je od početka pružena druga šansa.

Ako celokupna ljudska priroda i nesavršenost mogu stati u jedno umetničko delo čime će se ta ista priroda učiniti savršenom, nije li stvaralaštvo najveće savršenstvo koje ljudski duh može postići? Magnum Opus? Ukoliko nauka i religija ne mogu doći do Istine, nije li Istina skrivena kao apsolutno savršenstvo u svakom umetničkom delu?

Jedini put do Istine

Kao i čovek, priroda je najveći tvorac i rušitelj.

Ako je mali svet stvoren po uzoru na veliki i ako sve ono što je gore, biva i dole, ljudska egzistencija potvrđuje Šelingovu misao da Bog stvara jedino kroz čoveka. Jedino kroz stvaralaštvo čovek može prevazići svoju materijalnu propadljivost, dovesti svoj Duh do najviših sfera, i steći besmrtnost. Tako je zadovoljena osnovna čovekova potreba da pronađe smisao za svoje postojanje, da bude jednak Bogu i neograničen svojim ograničenostima. To je jedini Kamen Mudrosti koji čovek treba pronaći.

Koliko god nauke i religije bile lažne i ne pružale odgovore na pitanja koja muče ljudsku dušu, umetnost će uvek biti trenutak nirvane u kom se ljudski zraci rasipaju okolo. Vanvremenski pokretač i smisao ljudskog delovanja koji briše granice materijalnog i vremenskog, jedino svetlo koje u potpunosti prosvećuje ljudsku dušu.

Alhemija kao nauka može biti lažna, mrtva i prevaziđena, ali alhemijska misao nastavlja da živi kao umetnost kao večita Istina i težnja ljudske duše.

Komentari
Mijat Kostić

Mijat Kostić

Rođen prvog novembra 1994. godine u Beogradu. Svoju ljubav prema umetnosti i filozofiji neuspešno pokušavam da materijalizujem od osnovne škole. Trenutno student Međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka i osnivač udruženja građana ’’Forum za egalitarizam i socijalnu pravdu’’. U slobodne vreme utehu pronalazim u idealizmu i hedonizmu.
Mijat Kostić

One thought on “ALHEMIJA – putovanje duše kroz sfere postojanja”

  1. Srdjan says:

    BRAVO LJUDI! SAMO NASTAVITE! NAJBOLJI STE!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *