Branimir Džoni Štulić Pesnik i Izgnanik

Jedan od najkontraverznijih muzičara ili bolje reći pesnik bivše rok scene, nesumnjivo ostaje Branimir Džoni Štulić.

Kontraverze iza ovog junaka generacije se kriju u njegovoj muzici, od pevačkog (ne)umeća, preko nedefinisanog žanra do samih stihova. Stihovi koji leže na pragovima ljubavnih, buntovnih ili narodnih – stihovi koji i u jednoj pesmi mogu uzeti sve ove oblike pa i nakon toga prijati publici.

Štulić, nesumnjiva legenda rok muzike jugoslovenske scene, možda je i najmanje muzičar te scene. Štulićevo pevanje uvek je bilo meta pljuvačine sa jedne strane i pohvala sa neke druge strane. Glas kao „zgrčen“ ne deluje kao dobar atribut nekome ko se bavi muzikom, posebno nekome ko odluči da uzme mikrofon u svoje ruke.


Vidi Još:

Nastanak jugoslovenske pank scene


Plodnost ovakvog muzičara se svakako vidi u tome da je on svoj „pocepani“ i zgrčeni glas uspevao da ulepša šetajući negde između sevdaha, panka i novog talasa koji su mogli da trpe ovakav zvuk, čak i više od toga, ovakvi prelazi su uzdizali ovaj glas.

Ovaj glas je očajan, nikako mi se ne dopada, grozno peva (..) Sa ovim ništa ne dolazi u obzir, sve najgore. Ovde pričati o nekoj muzici, to je smešno, nema tu ništa od muzike (..) ja bih to odmah bacio u smeće.

-R.M. Točak komentariše „Kad fazani lete“ i da li bi radio sa Štulićem

Ličnost kakva je Štulić svakako doprinosi kontraverzama u javnosti, njegove kolege, poznanici i prijatelji su spremni da ga opišu kao prekog, svadljivog, tvrdoglavog egomanijaka.

Svakako ovoj tvrdnji ide u prilog događaj iz Ljubljane 1982. godine kada je posle neke rasprave unutar benda Štulić na bini razlupao gitaru i pojačalo. U ovom periodu, kada je AZRA bila u velikom usponu, svakako bi njen raspad verovatno puno koštao jednu scenu. Na sreću ovo se nije dogodilo još neko vreme.

Međutim, verovatno je njegov karakter i kriv za to što smo imali AZRU, jer je samo jedan tvrdoglavi egomanijak mogao da izgura muzičku karijeru nakon silnih kritika na račun glasa, umeća sviranja gitare pa i celokupnog muzičkog talenta.

Imamo dakle muzičara „bez talenta“ koji je uleteo kao još jedan stub jugoslovenske muzičke scene, bez kog tu scenu danas ne bismo mogli ni da zamislimo.

Ako želiš da saznas, pristani na sve. Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se.

(Filigranski pločnici, 1982.)

 

Mladost i stavovi

Džoni je još u studentskim danima u Zagrebu rešio da svira sve ono što drugi nisu hteli, dok su svi hteli da budu hipici, on je svirao Sevdah i makedonske pesme uz koje je odrastao, malo adaptirane njegovom glasu u nekom novom ritmu.


Vidi Još:

Sevdalinka kao izraz Balkana


Za sevdah je tvrdio da je jedan od pravih Balkanskih zvukova, pa je tako i nazvao jedan od svojih prvih bendova „Balkan Sevdah Bend“  čiji je repertaor sadržao adaptacije starih pesama ali i nove Štulićeve stihove.

Džoni je 1977. Promenio ime benda u ‘AZRA’ asocirajući na pesmu Hajnriha Hajnea koja je prepevana u jednu od najlepših sevdalinki. Nastavio je rad benda u saradnji sa Jurom Stublićem, što nije potrajalo pa je zamrzao rad AZRE i neko vreme radio sa drugim bendovima kao što je Parni Valjak, čitave dve nedelje.

Ponovo pokrenuvši AZRU sa Borisom Lajnerom i Mišom Hrnjakom, bend je pokupio i nešto pank zvuka a strofe nešto više slenga. Bend je 1980. godine objavio debi album i lansirao se na mesto jednog od najvećih bendova jugoslovenske scene.

Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
za šljakere sto loču ko pesi
studenti bez diplome, žene bez ljepote
neženje bez stana, putnici bez para

Jeftina mjuza teška cuga
užas je moja furka
jeftina mjuza teska cuga
užas je moja furka

(Užas je moja furka, 1981.)

Tokom 80-ih izdali su jedanaest albuma, što studijskih što živih snimaka, ali je Štulić već u drugoj polovini decenije krenuo da se pomera ka Holandiji u samoprogon, što se na kraju i dogodilo. AZRA je 1990. odsvirala svoj poslednji koncert na Hvaru nakon čega je prestala da postoji, dok je Džoni Štulić još po nešto i radio tokom devedesetih, uglavnom prerade ali i to sve ređe dok se nije povukao potpuno.

Odnos prema Džoniju i njegovom delu danas

Danas se često može u javnosti videti kako su stihovi AZRE i Džonija Štulića prerasli muziku i pop kulturu. Tako ih izgovaraju ozbiljnim glasom profesori na Univerzitetima, prevažni analitičari o svemu i svačemu prave „zanimljive“ dosetke koristeći se ovim stihovima.


Vidi Još:

Dušan Prelević Prele


Kada nečije stihove krenu da razvlače po televizijama i akademijama, ništa manje ne ostane ni za pesnika, pa tako krene Štulić da se razvlači po verovatno neopranim ustima raznih novinarčića i sitničavih i ostrašćenih.

Krene rat pa se tako sinu srpkinje i hrvata krene zagledati pod kožu u krv i pod nokte, valjda da se vidi da l’ krvna zrnca imaju kakvu šahovsku tablu, petokraku ili neki krst i slova.

Mi smo ljudi cigani, sudbinom prokleti,
Uvijek neko oko nas dođe pa nam preti.

(Balkan, 1982.)

Tako se i prognani Štulić, nekad, u proteklih već 30 godina, javi da nešto kaže pa odmah dobije ćušku po raznim novinama. Tako kada pokuša da prevaziđe palanačke prepirke o nacionalnostima i sebe odvoji od toga, nekako mu se prilepi još po koja etiketa, pa tako etiketiran se sve ređe javlja, sedi negde u Nizozemskoj Holandiji i ćuti, ponešto i napiše ali se drži van muzike.


Više od autora:

Stanislav Vinaver i Pantologija

Komentari
Slobodan Popara

Slobodan Popara

Glavni urednik jednog skoro porodničnog portala "Solidarnost". Ostvareni petničar, još neostvareni politikolog medjunarodnih odnosa. Na jeziku jak i kad treba i kad je minut tišine. Ume da samuje ali voli da druguje, kad je okružen prijateljima ume čak i da zaćuti i uživa. Lažni revolucionar. Iskreni utopista.
Slobodan Popara

Latest posts by Slobodan Popara (see all)