Desni socijaldemokrata – Jovan Skerlić

Skerlić u sećanjima

Zadihan i preneraženog lica, u filosofski seminar, u Kapetan Mišinoj ulici, utrčao je tog majskog jutra 1914. godine Milutin Bojić. Razlog Bojićeve usplahirenosti bila je vest koja je zatekla sve prisutne studente – vest o smrti Jovana Skerlića – jednog od vodećih srpskih intelektualaca s početka 20. veka.

Skerlić je doslovno bio uzor univerzitetske omladine. Njegova dela su se, osim po dužnosti, „gutala i iz slobodne pobude“, kako je to u svojim sećanjima pisala Ksenija Atanasijević, prva žena doktor filosofije u Srba.

Potom, Ivo Andrić, sećajući se svojih mladobosanskih dana, napisao je: „Pored kralja Petra, čije je ime bilo sinonim Srbije, malo se čije ime češće spominjalo od Skerlićeva“.

I najzad, o uticaju koji je Skerlić ostvarivao na ondašnju omladinu možda najbolje govori činjenica da su na Skerlićevoj sahrani u Beogradu zajednički nosili venac mladobosanski omladinci Gavrilo Princip, Vladeta Bilbija i Đulaga Bukovac na kojem je pisalo: „Poslednji pozdrav od bosanske revolucionarne omladine“.

Imajući ovo u vidu, ni najmanje ne treba da čudi reakcija omladine na saznanje da je, od posledica pankreasa, preminuo tridesetsedmogodišnji književni kritičar.

Skerlić o Demokratiji

U političkom smislu, Skerlić je bio levičar; u isti mah spajao je socijalističke i demokratske ideje. Zalagao se za „one što trpe“, za „slobodu jedinki i društvenih klasa“, za zaštitu „slabih i ugnjetenih naroda“.

Bez previše razmišljanja, ove ideje bi se s pravom mogle označiti kao autentično levičarske.

Reć „Demokratija“ pisao je velikim slovom i o njoj 1906. godine zapisao sledeće:

„Organizovati Demokratiju, napraviti od nje živu stvarnost, stvoriti svima mogućnosti za duhovni život, podići sve ljude do svesti i do slobode, naći oblik civilizacije bez robova i bez varvara, u kome će svi učestvovati i svi sarađivati, to je novi ideal, originalna tvorevina moderne ljudske savesti“.

Skerlić je, takođe, smatrao da se demokratija mora zasnivati na ideji društvene solidarnosti. Govorio je da „načelo solidarnosti ustaje protiv teorije borbe za opstanak i propoveda borbu za udruženje, dužnost ljudske celine da zaštiti slabe i bespravne od jakih i moćnih, dužnost države da svakome članu osigura najosnovnije uslove ljudskoga života.“

Ove ideje Skerlić je zdušno zagovarao i u periodu od 1912. do 1914. godine, kada je obavljao dužnost poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije ispred Samostalne radikalne stranke, koja je u našoj političkoj istoriji ostala upamćena pod nazivom moralna žandarmerija.

Razlog ovakvog naziva za samostalce bio je taj što su se „odlikovali neuobičajenim insistiranjem na moralnom ponašanju u politici, što im je ponekad išlo nauštrb političkoga uspeha, ali im nije išlo nauštrb političkoga ugleda“, kako taj naziv objašnjava profesor Milo Lompar.

Skerlić kao „desni socijaldemokrata“

Naravno, ovde imamo obavezu da objasnimo zbog čega naslov ovog rada nosi ovakav naziv, uprkos prethodno dokazanim Skerlićevim levičarskim uverenjima. Naime, termin „desni socijaldemokrata“ je u svom delu Godine koje su pojeli skakavci Borislav Pekić iskoristio kako bi samog sebe politički definisao.


Više sa portala:
Analiza Karamazovih: Dostojevski o slobodama i jednakosti

Kako primećuje profesor Slobodan Vladušić, ovaj termin bi bio prikladan i za Jovana Skerlića „u toj meri u kojoj je smatrao da socijalna pravda nije moguća u neslobodnoj državi“.

U tome se ocrtava i ključna razlika između levičarstva Jovana Skerlića, sa jedne, i levičarstva, recimo, Dimitrija Tucovića, sa druge strane. Dok Skerlić zastupa nacionalnu ideju i u svom spisu Svetli dani iz 1912. godine, nastalom povodom pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom ratu, sa ushićenjem govori o „veličanstvenoj epopeji Narodnoga Oslobođenja, kada je rujna svetlost slobode, radosti i nade obasjala našu veliku, našu lepu i miliju nam no ikada Zemlju Srpsku!“.

Tucović sa druge strane zastupa marksističku ortodoksiju i oslobođenje Stare Srbije u svom delu Srbija i Arbanija naziva „imperijalističkim pohodom srpske buržoazije“.

Da se radi o neumornom radniku, posvedočio je i istoričar Vladimir Ćorović:

„Skerlić je vrlo rano osetio vrednost rada i sa planom je vaspitavao svoju volju da se sva preda poslu i da ustraje na njemu. (…) Kao mlad socijalist, on je imao kult rada i sa zadovoljstvom je isticao da on čitav svoj uspeh zahvaljuje jedino svojoj radnoj sposobnosti. (…) Legao je, po pravilu, vrlo rano, da bi isto tako, odmoran, rano ustao i, po njegovim rečima, bio oran ‘da se uhvati u koštac s najtežim problemima’“.

Skerlićev dobar prijatelj, Milan Grol, jedan od vođa Demokratske stranke u međuratnom periodu, posebno je naglašavao borbenost ovog socijaliste:

„Ono što je u njemu ostalo nepromenjeno od ortodoksnog marksista do člana jedne građanske demokratske stranke, to je bila njegova borbenost. Ali isto kao u njegovoj kritici umetnosti radi umetnosti, i njegova borbenost nije mogla ostati borbenost za ideju radi ideje. On je hteo njenu primenu neposrednu i široku“.

Jovan Skerlić je rođen 1877. godine, ali je njegovo neumorno stvaralaštvo, neprestanu borbenost i moralan politički nastup prekinula nagla i prerana smrt 1914. godine, svega dva meseca pre Sarajevskog atentata.

Ako znamo da je za svega 37 godina života napisao trinaest tomova knjiga, onda ćemo lakše razumeti konstataciju Ksenije Atanasijević da je „tek smrću savladana aktivnost Jovana Skerlića“.

Stanislav Vinaver i Pantologija

Komentari
Dušan Ilić

Dušan Ilić

Rođen sam 1996. godine u Beogradu. Student međunarodnog smera na Fakultetu političkih nauka. Oblasti interesovanja su mi nacionalna istorija i političke ideologije. U slobodno vreme volim da čitam i pišem.
Dušan Ilić

Latest posts by Dušan Ilić (see all)