Dostojevski i slobode: Legenda o Velikom inkvizitoru

Braća Karamazovi (1880), možda najveći roman Dostojevskog, sadži jedan snažan deo, Legende o velikom inkvizitoru, koji dopunjava ideje o kojima je raspravljao u Zapisima iz podzemlja.


U Velikom inkvizitoru, Dostojevski je briljantno istraživao centralna pitanja modernog društva: Da li ljudska bića, podla i slaba po prirodi, zaista žele dar slobode izbora, koji im daje Hrist? Da li sloboda izbora unapređuje anarhični individualizam koji preti da razori tkivo društva?

Radnja se događa u Sevilji u šesnaestom veku, u vreme ozloglašene španske inkvizicije, kada su jeretike spaljivali „svakodnevno u slavu Boga“. Hristos se vraća na zemlju. Ljudi ga prepoznaju i „On ćuteći prolazi između njih sa tihim osmehom beskonačne samilosti. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvtljenosti i Snage izviru mu iz očiju, i, izlivajući se na ljude, potresaju njihova srca ljubavlju koju mu uzvraćaju.

Ali Veliki inkvizitor naređuje hapšenje Hrista, obaveštavajući ga: „Ja ne znam ko si ti, niti hoću da znam: da li si to ti, ili samo slika njegova, ali ja ću te sutra osuditi, i spaliću te na lomači kao najgoreg jeretika, ovaj isti narod koji je danas ljubio tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko tvoje lomače, znaš li to?“


Više od kulture:

Tamna strana Guliverovih putovanja


Veliki inkvizitor posećuje Hrista u njegovoj ćeliji. Starac priča Hristu kako ljudi i žene ne mogu da podnesu dar slobode – sposobnost da upravljaju svojim životima prema slobodnim načelima – koji im je on podario. Ljudi „u svojoj prostodušnosti i prirodnoj samovolji ne mogu ni da shvate slobodu“; oni je se plaše i užasavaju je se. Ne sloboda, kaže Veliki inkvizitor, već hleb i sigurnost treba ljudima.

„Ali znaš li da će se u ime tog istog hleba zemaljskog dići na tebe duh zemaljski, i sudariće se sa tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim, kličući: Ko je sličan ovome zveru, on nam dade oganj s nebesa!… Nikakava im nauka neće dati hleba dokle god ostanu slobodni, nego će se svršiti time što će doneti svoju slobodu pred naše noge, pa će nam kazati: „Nahranite nas, pa makar nas i zarobili!“ Razumeće najzad i sami da se ne da ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskog bude dovoljno za sve u isto vreme, jer nikada oni neće biti kadri među sobom podeliti!“

Ljudi isto tako žude za moći. Imaju volju kojoj moraju da se povinuju. Žude da se potčine višoj sili koja će dominirati nad njima. Nesposobni da se nose sa slobodom, kaže Veliki inkvizitor, ljudi su je predali crkvi, koja ima daje uputstva kako da žive i deluju. Crkva je vršila pogubljenja jeretika zato što je njihovo zauzimanje za slobodu pretilo poretku.

Na kraju se ispostavlja da je ljudska priroda ta koja radi protiv slobode, kaže Veliki inkvizitor. Ljudi „nikada ne mogu da budu slobodni, jer su slabi, grešni, bezverni i buntovni. (Oni) nemaju snage da se odreknu zemaljskog hleba za ljubav nebeskog“.

Sloboda izbora, insistira Veliki inkvizitor, predstavlja teret ljudskim bićima.
„Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, nego kad ostane slobodan, da što pre nađe onoga kome će se potčiniti. Ali čovek traži da se potčini onom što je već nesporno, toliko nesporno da se svi ljudi najednom slože da se tome potčine… Eto, ta potreba za zajedničkim potčinjavanjem i jeste najveća muka svakog čoveka lično, kao i čitavog čovečanstva od postanja. Zbog sveopšteg potčinjavanja, ljudi nisu uništavali jedan drugog mačem… Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesrećno biće rađa… Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali nema ničeg ni mučnijeg.“

Precenjivao si ljude, kaže Veliki inkvizitor Hristu, verujući da će te oni slobodno prigrliti. Ljudska bića su uistinu slaba i podla; njima je potrebno da ih neko vodi zarad njihovog dobra.

„Ima tri sile, jedine tri sile na zemlji koje bi mogle zanavek pobediti i pleniti savest tih nemoćnih buntovnika, za njihovu sreću – te su sile: čudo, tajna i autoritet. Ti si odbacio i jedno i drugo i treće, i sam si dao primer za to.“  Prema tome crkava je „popravila Tvoje delo“ time što je učila ljude

„da nije važna slobodna odluka njihovih srdaca, niti ljubav, nego tajna kojoj se oni morau slepo pokoravati, čak i protiv svoje savesti… I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado, i što je najzad sa njihovih srca skinut strašni dar koji im je doneo toliko muka… I što i sad došao da nam smetaš?

Više od autora:

Dostojevski U Zapisima Iz Podzemlja


Paradoks slobode, tako uverljivo iskazan u romanu Dostojevskog, opsedaće liberale u dvadesetom veku. Da li sloboda izbora stavlja dušu na muke?

Da li je sloboda teret koji ljudska bića ne mogu da podnose? Hoće li preplašene i izolovane duše žudeti da zamene slobodu čudima, misterijom i autoritetom, naročito ako ih te sile ne sjedine u zajednicu i obećaju im materijalnu sigurnost?

Da li ljudi žude da se potčine i da nad njima vlada autoritet? Jesu li mase daleko „zadovoljnije doktrinom koja ne toleriše nikog osim sebe, nego davanjem liberalne slobode“, kako je Hitler verovao?

Diktatori dvadesetog veka koji možda nisu pročitali tu legendu Dostojevskog, instinktivno su prihvatili njeno značenje. U  Velikom inkvizitoru, Dostojevski je naslutio zavodljivu snagu masovnih pokreta XX veka.


ALHEMIJA – Između nauke, umetnosti i religije


Komentari
Bojan Dražić

Bojan Dražić

Rodjen 1985 (znak Bik, podznak Lav). Potrebno obrazovanje stekao u Petnici, bioskopu, biblioteci i kafani, suvisno u skolama razlicitih stepenova. Poducava jos uvek sebe (vestini pisanja) i druge (vestini citanja). Bibliofil i filmofil. Priprema sopstvenu smrt kao igrano-dokumentarni film iz druge polovine XXI veka.
Bojan Dražić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *