Ironija Kao Stadijum Umetničke Evolucije: Poslednji Stadijum- Internet Mim

U umetničkoj evoluciji, koja je shvatana ciklično, svaka epoha dostiže vrhunac praćen dekadencijom. Glavni pokazatelj dekadencije jeste parodija.

Na primer, kada se neki žanr previše koristi, dolazi do prezasićenja – tada počinje parodiranje tog žanra. Parodija konačno potvrđuje žanr ali ga i zbacuje sa prestola, onemogućujući stagnaciju i namećući protiv-epohu.

Prve parodije su zapravo starogrčke komedije, koje su obeležile kraj klasičnog perioda antičke Grčke, doba koje se podudara sa Sokratovom smrću. Sokratovska ironija (glumljenje neznanja kako bi se razotkrilo tuđe neznanje) je glavno oružje prvog “trola” zapadne civilizacije.

Cikličnost epoha ispoljena je šablonom rast- vrhunac- pad. To se kosi sa liberalnom idejom progresa, budući da nije u pitanju prava vremenska linija već krug.


Vidi Još:
Stanislav Vinaver i Pantologija: Ekspresionistička Parodija Srpske Moderne

Ideja progresa je relativno moderna a kao podrazumevana prihvaćena je tek nakon Drugog svetskog rata. Kontrakultura šezdesetih godina dvadesetog veka predstavila je svoj pogled na svet ustajući protiv Vijetnamskog rata usklikom mir! kao da se Drugi svetski rat nije dogodio samo dve decenije ranije.

Berlinski zid je srušen 1989. Ujedinjenje Nemačke obeležilo je vrhunac liberalne ideje mira. Nakon toga dolaze devedesete: kraj Hladnog rata, ujedinjenje zapada (EU) i podela istoka (raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije), slom komunizma u Evropi i naravno – internet.

Ali i sajberkultura devedesetih ima svoju istoriju. Internet je zapravo u upotrebi već par decenija, tako da već 1990-te Majk Godvin (Godwin) predstavlja Godvinov zakon (Godwin’s law): “Što onlajn rasprava duže traje, to se verovatnoća poređenja sa Hitlerom približava 1”. Ovaj “eksperiment u mimetici” u osnovi ima koncept svođenja na Hitlera – Reductio ad Hitlerum, termin koji je 1951. skovao nemački Jevrejin Leo Štraus (Strauss).

To je logička greška idenja u ekstrem radi dokazivanja poente. I zaista, neretko ćete na pitanje da li se ubistvo može opravdati čuti momentalan odgovor Hitler! Ovakan način razmišljanja za posledicu ima trivijalizaciju Hitlerovih postupaka.

Spomenula sam mimetiku. Reč mim (meme) izvedena je iz starogrčkog mimesis, dobro poznatog termina čuvene Platonove teorije. Platon kroz Sokrata govori o našem svetu kao o mimezi, o imitaciji više stvarnosti. Prenošenjem te stvarnosti u virtuelni onlajn svet, stvaramo novu stvarnost. Sokrat je šetao Atinom kako bi nervirao ljude, isto kao što to rade internet trolovi, koristeći sokratovsku ironiju kao glavno oružje.

Međutim, postmodernistički koncepti redukcionizma i subverzivne ironije su se istrošili. Pošto je internet trolovanje anonimno, a žrtva trola nevidljiva, dolazi do potpunog obezličavanja ljudskog. Ekstremni primeri sajber zlostavljanja i maltretiranja dovodili su ljude do samoubistva. Na internetu je sve dozvoljeno, i gubi se svest o tome da je sa druge strane prava osoba. Virtuelni postupci imaju posledice u pravom životu. Preterano korišćenje ironije dovodi do nemogućnosti razlučivanja između šale i istine.


Vidi Još:
Sumrak civilizacije u pet slika

Zato se u književnosti već devedesetih godina javlja nova iskrenost (new sincerity).

Ovaj pravac odbacuje ironiju kao svemoćnu alatku u društvenoj borbi i uspeva da u ironičnom svetu bude autentično ne-ironičan. Uviđa i ispravlja štetu koju ironija nanosi kulturi i bori se protiv cinizma u kome je društvo duboko i udobno smešteno.

I zaista, borba protiv ironije je možda najteži zadatak savremenog doba, doba dežurnih parodičara koji izvrću sve što ima iskrenu poruku.

Ali u jednom trenutku dolazi do stapanja ove dve pojave. Ovo je najslikovitije prikazano u dvema javnim ličnostima – holivudskom glumcu Šaji LaBafu (LaBoeuf) i aktuelnom predsedniku SAD-a Donaldu Trampu.

Ove dve figure su istovremeno i ozbiljni nosioci poruka i parodija istih. LaBaf je popularizovao svoje snimke na kojima naizgled ismeva razne društvene konvencije i klišee, ali i istinski izaziva njihovu poruku.

Parodirajući ono što je već toliko puta parodirano, on iz postupka izlazi iskren.

Trampov primer je manje očigledan ali svakako delotvoran, budući da ga je doveo na mesto predsednika Amerike. Naime, on je savršen kandidat za političku karikaturu, ali preduhitrio je karikaturiste napravivši parodiju od samoga sebe, i to sasvim svesno. 

Koristeći internet, postao je meme. On je bogati starac kapitalizma, ali i parodija bogatog starca. On je predsednik, ali ne i političar. On je elita, ali anti-establišment. Nepristupačan je, ali tviteraš. Ozbiljan, ali komičan. Njegova pobeda je po sebi ironična. Vrhunac njegove igre sa medijima i političkim protivnicima jeste kada ga nazivaju bukvalno Hitlerom.

Pošto je parodija nešto što ismeva, dovodi do krajnjih granica i na kraju smenjuje parodirano, ona sama ne može biti smenjena. Ono što je i parodija i parodirano ne dozvoljava da bude pobeđeno, jer pobeđuje samo sebe. U ovoj fuziji briše se granica iskrenosti i ironije, tragedije i komedije, realnosti i virtuelnosti, ozbiljnosti i karikature.

Ali smrt ironije i njeno vaskrsenje u simbiozi sa iskrenošću ipak nisu nova pojava. Jer Sokrat je za svoju ironiju umro, čak iako nije morao. Njegova doslednost u ironiji učinila ga je najmanje ironičnom figurom u istoriji. Krajnje ironično.


Više od autora: 

Tamna strana Guliverovih putovanja


“Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja” O Ćosiću i Korenima

Komentari

One thought on “Ironija Kao Stadijum Umetničke Evolucije: Poslednji Stadijum- Internet Mim”

  1. nekotamodaleko says:

    Odlična kao i uvek. Svaka čast!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *