Izmedju Apolona i Dionisa: Niče

Ne želeći da ovo bude još jedna dosadna analiza Ničeovog stvaralaštva, koje je tokom istorije pokupilo pregršt negativnih komentara i pogrešnih percepcija, odlučila sam da se posvetim konstatovanju vrlo jednostavne tematike možda i najboljeg Ničeovog dela, i da je prenesem u stvarnost kojom smo okruženi.

NIče

Fridrih Niče (oko 1869.)

Suočeni sa sveopštom kulturnom degradacijom, koja je  posledica nekih prividnih zadovoljstava koje nam mediji pružaju kako bi nas odvratili od razmišljanja o realnosti, postavlja se pitanje, da li će kulturni čovek izumreti pod pritiskom takve razarajuće bujice bezvrednog? Ono sa čim se ovo društvo suočava jeste zapostavljanje individualizacije i pristupanje kolektivizaciji koja ruši svaki delić “umetničkog”u čoveku i verovatno bismo bili suočeni sa gnušanjem starih Helena zbog  današnjeg sveta da su mu svedoci, jer je rodjenje umetnosti samo po sebi prihvatanje naše izvorne umetničke prirode.

Da li ste razmišljali o tome, zašto i dalje slušamo Baha, Mocarta i Šuberta, a nismo ni čuli za neke novije kompozicije, niti smo pretraživali na internetu imena modernih muzičara koji se fokusiraju na instrumentalno izvodjenje? To je samo jedan od dokaza postojanja sasvim novih „vrednosti“, i zapostavljanje onoga što je u stanju da okrepi naša čula i bez reči nas navede na razmišljanje. Da li je to samo trenutno stanje svesti čovekove, ili je ovo samo jedan od znakova da će u budućnosti doći do razornog umetničkog kolapsa, pred kojim će pasti i oni besmrtni umetnici?

Apolon - Belvedere

Apolon – Belvedere

Dionis - Luvr

Dionis – Luvr

Niče smatra da su Heleni kao rodonačelnici umetnosti uspevali da vide lepotu i prepoznaju u sebi dah Apolona i prihvate jednog prizemnog Dionisa i da na talasima zlatne sredine izmedju ta dva uspeju da stvaraju umetnost (tragediju, dramu, knjizevnost, muziku, sliku, vajarstvo…) Ako se oslonimo na takva tumačenja, ono što se od nas zahteva, jeste da proniknemo u našu suštinu i oslušnemo naše kreativno i umetničko JA, da se ogradimo od onoga što drugi misle o kulturi i svetu, i da na osnovu svojih čula i sposobnosti, kao i stari Heleni, prihvatimo ono što jesmo (i uzvišeni i prizemni) . Koliko je to težak zadatak, priznaje i sam Niče, ali je svakako vredan truda, jer ukoliko ovaj svet nastavi ovim tokom prisustvovaćemo živoj tragi-komediji.

„Umetnost je bitno potvrđivanje, blagosiljanje, obožavanje postojanja.“ – kaže Niče, i slaže se da je ona viša čak i od filozofije. Ona bi morala da odbrani ili pojasni pravi smisao postojanja. On ne negira filozofiju, već samo dosadašnju filozofiju, koja kao da je skrenula sa svog pravog puta, umesto da se kreće u pravcu umetnosti. Jedino je ona, umetnost, sposobna da sačuva filozofiju od propadanja u nihilizam. Ako je umetnost od tako velikog značaja za ljudski rod, šta bi rekao Niče da prisustvuje današnjim scenama njene lagane smrti? Da li bi digao ruke od filozofije, ili bi ona poprimila još rigorozniji odraz? Svakako, postoje još neke prepreke na tom putu razvitka kulture, koje nisu samo posledica društva i medija, već jednog letargičnog stava svakog pojedinca kome životni moto glasi: „Ma šta to mene briga?“ Takav stav je možda i najljuća prepreka ponovnom rođenju tragedije, umetnosti, želje za ostvarenjem i budnosti duha. Napuštanjem tako mlakog i mrkog pogleda na svet, možda bi se u nama probudila želja za promenom, želja za osluškivanjem svega onoga što je samo nedovoljno glasno, a ne nepostojeće, želja za stvaranjem i razgovorom. Svakako, zaključak bi sigurno bio da je okidač buđenja umetnosti samo u nama, pojedincima, tako da je najbolje da osvestimo postojanje problema koji bi mogao da eskalira u nešto više, i da dovede do zaborava.

Ako stari Heleni predstavljaju naše umetničke pretke, i ako su u njima čučali po jedan Apolon i po jedan Dionis koji su mogli samo zajedno,a ne jedno bez drugog, onda bi to značilo da bitka protiv bezvrednog nije izgubljena i da je potrebno samo da probudimo i apolonsku i dionizijsku viziju koja je zatajila. Da li bi Niče bio ponosan? Verovatno bi našao neku manu, ali bi svakako iskoračenje bilo očigledno i govorio bi da je put ka idealnom moralnom principu još daleko, ali nekad je prvi korak najbitniji. A to bi bilo nesumnjivo.

Komentari
Mina Marić

Mina Marić

Rodjena u aprilu 1994.godine u Beogradu. Zavrsila Filolosku gimanziju, francuski jezik. Osim preteranog filozofiranja o zivotu, u slobodno vreme se bavi pisanjem, citanjem i muzikom. Smatra da je knjizevnost umetnost koja nas moze nauciti da zivimo.
Mina Marić

Latest posts by Mina Marić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *