Jerotićevo viđenje greha posmatrano kroz Petrarkina dela

Frančesko Petrarka jedan je od najpoznatijih svetskih pesnika, koji je možda više nego bilo koji drugi pesnik odredio tok lirske poezije nakon njegovog vremena.

Iako nije on taj koji je izmislio sonet, svakako je proslavio ovu formu, i njome obesmrtio Italijanku Lauru de Noves. Čuven je datum kada ju je prvi put ugledao – 6. aprila 1327. godine, na Strasni petak, u ckrvi Svete Klare u Avinjonu.

U svojoj knjizi Približavanje Bogu, srpski akademik, pisac i neuropsihijatar Vladeta Jerotić na zanimljiv način govori o hrišćanskom pojmu greha.


Vidi Još:

Evolucija pojma lepote u umetnosti


Kao psihoanalitičar jungovske provenijencije, Jerotić piše o grehu kao o arhetipskom osećaju krivice čoveka. Naime, u drugoj polovini prve godine detetovog života, ono postaje samostalnije, pa se dešava udaljavanje od majke. Zbog gubitka pažnje, dete ulazi u krizu, i počinje nesvesno da se pita: šta sam skrivio? Ovo praosećanje krivice, kako ga naziva jungovski psihoterapeut Robert Štrubel, bitno je za početak razvoja detetovog Ja. To je zdravo osećanje krivice, koje uvodi u prvu fazu razvoja ličnosti koja se odvija tokom čitavog života.

Mnogi su načini borbe protiv krivice, od potiskivanja, prebacivanja krivice na druge (roditelje ili partnera), opravdavanja i razvijanja perfekcionističkog (bezgrešnog) nad-ja, do samokažnjavanja.

Ovo poslednje posebno je zanimljivo u čitanju pesama čuvenog pesnika italijanske renesanse Frančeska Petrarke. Njegovo samokažnjavanje propraćeno kajanjem uklapa se u tradiciju rimokatoličanstva, koje je Petrarka ispovedao. Budući zaljubljen u udatu ženu, on svoja osećanja koči i kaje se zbog njih, zbog moralnih normi svoga vremena.

U njemu se javlja potreba za ispovešću, za olakšanjem. On tu potrebu ostvaruje u svojim pesmama, gde oslobađa unutarnje doživljaje i osećanja. Njegova patnja zauvek je ovekovečila Italijanku Lauru de Noves.

Jerotić piše: Kajanje može biti praćeno sladostrasnim samounižavanjem koje budi sažaljenje prema samom sebi. Sladostrast, kao slatko stradanje, reč je koja savršeno opisuje Petrarkinu poetiku. I zaista, on kažnjava svoju dušu i proklinje svoje telo, ali u tome uživa. U možda najpoznatijem sonetu ikada napisanom (Sonet 61), on piše:

Blažena nek je prva moja patnja,
s kojom me beše ljubav izmučila,
i luk i strela što me oborila,
i rane što srcu mom postaše patnja.

I blaženi nek su krici žudnje velje,
s kojima sam zvao drage ime čisto,
te obilne suze, uzdasi i želje.

Ovo uzdizanje patnje je način okajanja krivice, a ostvaruje se kroz stvaranje, kroz poeziju. Ako je početak greha, kako kaže pravoslavni teolog Jovan Brija, a čije reči navodi Jerotić, neprirodna čovekova želja da bude kao Bog, Petrarka je mogućnost ostvarivanja ove želje video u približavanju Bogu kroz poeziju. U tome je njegov greh gordosti.

Greh kao takav je čin prekida prvobitne zajednice čoveka sa Bogom. Usled ovog udaljavanja od Boga, javlja se nered u jedinstvu duše i tela.

Zbog toga Adam i Eva, usled prvog sagrešenja, osvešćuju svoju telesnost, i tada se prvi put javlja osećaj sramote, odnosno nesaglasja duše sa telom. Petrarka ovu sramotu okajava poniznošću pred Bogom, i, kako Jerotić kaže, sladostrasnim samounižavanjem, koje paradoksalno budi osećaj uzvišenja ka Bogu. Ovo je nezdravi odnos prema kajanju, koji pesnik ne prevazilazi tokom čitavog života, ali opeva do poslednjeg soneta koji je zapisao.


Vidi Još:

Odnos perverzije sa religijskim normama, prirodom i kulturom


Kako navodi Jerotić, istinsko kajanje praćeno je istinskom patnjom i potresom celog bića. U Petrarkinoj poeziji, taj potres u korenu bića je osetan. On sebe doživljava kao bogolikog i palog, besmrtnog i smrtnog, i ovo osvešćivanje ontičke krivice kao posledice greha vodi prepoznavanju Puta i Istine.

Petrarkino doživotno uzdizanje ka Bogu i spuštanje u greh je permanentno stanje njegovog bića, a svoju krivicu uzima kao kaznu i kao blagodet, jer ga vodi patnji i stvaranju. To stvaranje je ključno u njegovom razvoju ličnosti, što je često kod pesnika i pisaca, umetnika, bilo kog stvaralačkog bića. Homo creator se činom (doživotnog) stvaranja (doživotno) približava Lepoti, koja je od Boga.

Ali potpuno stapanje sa Lepotom i dosezanje Boga nikada nije moguće, jer je svaki vid stvaranja (u većoj ili manjom meri, mada je i to otvoreno pitanje) materijalan. Petrarka uzdiže papir na kome stiče sebi slavu i svoju misao, svoju reč.

Njoj se, iako je treba odvojiti od čisto materijalnog, ipak ne može poreći njena idolopoklonička priroda.

Slika koju Petrarka tvori o Lauri je prožeta uzdizanjem i klanjanjem njenoj figuri. U dva soneta (77 i 78) on opeva njen portret renesansnog slikara Simonea Martinija (nažalost, propao), kao kakvu ikonu. Ona postaje simbol nedostižnog, pogotovo u smrti, kada postaje nedodirljivi ideal, poput Danteove Beatriče.

Predstava o Lauri u Petrarkinoj svesti je mnogo veličanstvenija od onoga što je Laura zapravo bila. A nije ni bitno šta je bila, jer svet ne pamti ono što je bila, već ono što je Petrarka opevao.

On je, ipak, svestan svoje ,,zablude’’, koja je za njega stvarnija od istine, te u sonetu 176 zapisuje:

Hodat pevajući ludo je od mene,
u oku joj nosim lik…


Sa Portala:

Dostojevski i slobode: Legenda o Velikom inkvizitoru

Komentari