Konzervativna misao Stojana Novakovića

Stojan Novaković je bio jedan od najautentičnijih predstavnika srpske konzervativne misli tokom druge polovine 19. i prve decenije 20. veka.

Rođen je u Šapcu 1842. godine gde je završio nižu gimaziju, dok je višu gimnaziju, kao i odsek za pravne nauke na Liceju završio u Beogradu. Član Srpske kraljevske akademije postaje 1887. godine, a funkciju predsednika ove institucije obavlja od 1906, pa sve do svoje smrti 1915. godine. Pored toga, Novaković je bio i osnivač jedne od najstarijih srpskih književnih institucija – Srpske književne zadruge, kao i jedne od prvih političkih stranaka u Srbiji – Napredne stranke.

Osim što je bio zaljubljenik u politiku, istoriju i književnost, Novaković je dosta vremena posvetio i proučavanju heraldike.

Svoj društveno-politički angažman započeo je veoma rano. Već kao dvadesettrogodišnjak, 1865. godine, osnovao je i uređivao časopis „Vila“ sve do njegovog gašenja 1868. godine. Takođe, Novaković je bio i jedan od učesnika u stvaranju književno-patriotske organizacije „Ujedinjena omladina srpska“ (1866) koja je okupljala predstavnike svih srpskih krajeva. Vrlo brzo, već nakon usvajanja Namesničkog ustava 1869. godine, kada je ustanovljena podela na liberale i konzervativce, Novaković ulazi u politiku, ali ne u redove konzervativaca, već liberala.

Nakon četiri godine provedenih u redovima liberala, Stojan Novaković prilazi konzervativcima Aćima Čumića i od tada započinje njegova životna politička orijentacija kao konzervativca.

U svom delu „O ulozi vladaoca u državnom organizmu“ Novaković detaljno izlaže svoja konzervativna stanovišta i razmenjuje ih sa Živojinom Perićem.


Vidi Još:

Dostojevski o slobodama – legenda o velikom inkvizitoru


U tom delu, u kojem sebe precizno naziva konzervativcem, Novaković navodi kako se konzervativnih ideja „u Srbiji još mi naprednjaci jedini sasvim ne odričemo“ i redom pobrojava da „u konservativne ideje ide poglavito čuvanje reda, pažnja na tradicije koliko ih ima, strogo držanje zakonitosti, žrtvovanje sviju sitnih obzira disciplini, odanost k svojoj službi, vernost k zadanoj reči, k svome starijem i k zakonu, reforme evolucijom, iskrenost političkih ubeđenja bez pretvaranja i bez špekulacije“.

Takođe, malo nakon toga, u istom pismu, Novaković navodi kako bi ,,izreka kneza Mihaila ,Zakon je najviša volja u Srbiji’ mogla da se postavi kao pravi temelj konservativnim idejama“. Ovaj stav jasno oslikava ubeđenja gotovo svih konzervativaca da je, kako to Miša Đurković u svom delu „Konzervativizam i konzervativne stranke“ navodi, „poredak izvor, osnova i uslov za sve dobro u društvu“.

Novaković je u svojim izlaganjima smatrao da vladar treba da bude nepristrasan „kao slika boginje pravde vezanih očiju s terazijama u ruci“ i da „suvremeno vršenje vlasti traži ono što je red opšti, javni i zemaljski“, kao i da:

„Vršenje vlasti nije umetnost, da u njemu rade osećanja i mašte. Ono nije borba da u njemu rade smelost, strah ili osveta. Vršenje vlasti treba da bude opšta pravda, istina i jednakost“.

Iza ovako, naizgled, jednostavnog umetničkog opisa uloge vladara u državi, krije se još jedna prirodna crta Novakovićeve konzervativne ličnosti. Naime, kako Đurković navodi, objašnjavajući Aristofanov doprinos koji je ovaj ostavio u nasleđe konzervativizmu, svaki konzervativac je „sklon književnom i umetničkom predstavljanju svojih ideja“, pa od toga nije odstupao ni Novaković.

Ovu polemiku sa Perićem Stojan Novaković završava sledećim rečima:

„Interesi vladaoca i interesi naroda uvek su identični. Strankama je zadatak da služe potrebama i interesima naroda i da vladaocu pomažu u izvršavanju vlasti njegove. Ako se, kakogod, ozgo ili ozdo, krivicom vladaoca ili krivicom naroda, pokoleba vrhovna ravnoteža sviju vlasti zemaljskih, poslovi idu nepravilno. Stoga je blagosloven svaki trud koji svetlošću razmišljanja ili nauke osvetljava pitanja za svaku zemlju od najodsudnijeg uticaja“.

Primetno je da Novaković u jednom tipičnom konzervativnom duhu naglašava potrebu za autoritetom vladaoca, bez obzira što je on zagovornik ustavnog vladara u državi. Takav stav potpuno je u skladu sa čuvenim principom prirodnog autoriteta – Bog na nebu, kralj na zemlji, otac u kući – koji su biskup Robert Sanderson i Ser Robert Filmer izložili u svom delu „Patriarhija“.


Vidi Još:

Hedonizam – Pojam, istorija i psihologija iza pojma


Novaković u svom spisu „Quid nunc?“ još jednom nedvosmisleno pokazuje iskrenost svojih političkih stavova koje zastupa, kako sam kaže, „bez pretvaranja i bez špekulacije“. U pomenutom spisu, Stojan Novaković kaže kako „život narodni ne sme da teče kako ga nose vetrovi ili talasi“, već da „pravci u njemu valja da se razgovetno predviđaju i napred računaju i navijaju“.

Ovim se još jednom potvrđuje ideološka doslednost „gorostasa srpske nauke i politike“, kako je Novakovića jednom prilikom opisao profesor Dragan Simeunović, jer se u navedenim rečima ukazuje na jedno od opštih mesta konzervativne misli da evolucija mora imati prednost nad revolucijom, odnosno da elementi „računanja i navijanja“, kojima se opisuje mirno, umereno, proračunato i evolutivno sagledavanje budućnosti, moraju imati prednost nad „vetrovima ili talasima“, odnosno nad revolucionarnim i burnim promenama.

Svoju ubeđenost u ispravnost evolutivnog napretka i štetnost gledišta revolucije, koju još imenuje i kao „radikalno ili demokratsko“, Novaković obrazlaže sledećim rečima:

„Po konservativnim načelima popravka se traži mirnim i redovnim putem, dokle ih pristalice revolucije lome kako stignu. Po konservativnim načelima nepravilno iskorenjivanje jednoga zla seje mesto njega desetinu drugih zala. Stoga konservativac i traži da se svuda radi mirno i pažljivo“.

Da se radi o autentičnom konzervativnom stavu najbolje govore i reči samog Edmunda Berka, oca modernog konzervativizma, da će „naše strpljenje postići više od naše sile“ i da se „u sporom i istrajnom napredovanju vidi rezultat svakog koraka“.

Kako Đurković dobro primećuje, Novakovićevu nedvosmislenu pripadnost ovoj ideologiji vidimo i u „zagovaranju jedne klasične konzervativne institucije, Senata, koji je za vladavine naprednjaka i uveden u Srbiji. Senat je, po Novakoviću, onaj instrument koji najbolje može da uravnoteži stalne sukobe između Predstavničkog doma i vladara. On usmerava Skupštinu i štiti vladaoca“.

Iako se Novakoviću nije svidelo što novi ustav, koji je usvojen nakon Majskog prevrata 1903. godine, „nije predvideo dvodomni sistem i što je ukinut Senat koga je smatrao značajnim korektivom u obuzdavanju pritisaka koji bi dolazio od strane skupštinske većine“, kako je to zapazio akademik Mihailo Vojvodić, „najvažnije od svega bilo je, za njega, to što je u zemlji obezbeđen ustavni život“.

Iza sebe, Novaković je ostavio brojna naučna dela, a imao je i zavidnu državničku i diplomatsku karijeru s obzirom da je nekoliko puta bio ministar, predsednik Vlade, srpski diplomata u Parizu, Carigradu i Petrogradu itd. Umro je u Nišu 1915. godine, svega pola godine pre sloma Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu.


Vidi Još:

Desni socijaldemokrata – Jovan Skerlić

Komentari
Dušan Ilić

Dušan Ilić

Rođen sam 1996. godine u Beogradu. Student međunarodnog smera na Fakultetu političkih nauka. Oblasti interesovanja su mi nacionalna istorija i političke ideologije. U slobodno vreme volim da čitam i pišem.
Dušan Ilić

Latest posts by Dušan Ilić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *