O Shvatanjima Perverzije

Pojam perverzija je sporan, mada sva njegova značenja upućuju na takozvane seksualne nenormalnosti.

Odnos perverzije sa religijskim normama, prirodom i kulturom

Prvo i najraširanije je shvatanje perverznosti kao nastranosti ili seksualnog ponašanja koje je protivrpirodno, a što znači da ne služi biološkoj funkciji prokreacije, rađanju dece, pa bi onda takve devijacije bile homoseksualnost, sadizam, mazohizam, egzibicionizam, voajerstvo, fetišizam, masturbacija, oralni i analni seks i tako dalje.

To je shvatanje hiljadugodišnjih religijskih moralnih normi i pravnih kriminalizacija tih seksualnih ponašanja kao grešnih, zlih, odvratnih, pogrešnih i društveno opasnih dela.

Međutim, ona ima barem tri nedostatka: prvo, nije istina da u prirodi nema prokreativno nefunkcionalnih ponašanja, jer se neka od njih itekako dogadjajau medju, na primer, delfinima i šimpanzama; drugo, većina tih ponašanja ne samo da koegzistiraju uz prekreaciju, nego svojim užicima mogu služiti prirpemi prekreativnog snošaja; i treće, kultura je imanentna određena mera protivprirodnosti, pa i u ovom traženju užitka nezavisno od reprodukcije, tako da bi po spomenutoj definiciji perverzije kultura u celini bila perverzna! Zar i nije?

Znatnim delom jeste, u smislu veće ili manje protivprirodnosti – kao što su pisanje knjiga, palačinke moje mame i let čoveka avionom i raketom, ali takođe je istina da se celokupna kultura temelji na prirodi!

A baš sa prirodnog stajališta je istinito paradokslana misao Remý de Gourmanta da je „od svih seksualnih nastranosti najčudnija čednost!“ De Gourmont misli, naravno, na trajno devičanstvo ili na čednost kao mučno suzdržavanje.

Angelo Bronzino, Venra, Kupidon, Ludost i Vreme, 1545.

Angelo Bronzino, Venra, Kupidon, Ludost i Vreme, 1545.

Medicinske devijacije?

Drugo značenje perverzije je moderna medicinska ocena nekih seksualnih ponašanja kao mentalnih oboljenja, mental inasanity ili seksualne neuroze. Takvu medikalizaciju seksualnosti izražava i Kraft-Ebing u svojoj čuvenoj Psychopathia sexualis: „svaki izraz polnog nagona koji ne odgovara svrsi prirode, to jest razmnožavanju, treba smatrati perverznim“, premda taj autor već blagonaklinije gleda na homoseksualnost i teži zameni izraza „perverzija moralno neutralnijim  terminom ‘cerebralna neuroza’“.

Po njemu postoje četiri tipa cerebralnih neuroza: paradoksije ili dobni poremećaji seksualnog nagona, anestezije ili odsustvo normalnih seksualnih ponašanja, hiperstezije ili morbidne i nekontrolisane egzaltacije seksualnog nagona i parestezije u koje svrstava većinu takozvanih perverzija – sadizam, mazohizam, fetišizam i egzibicionizam kao „devijacije cilja delovanja“, te homosekualnost, pedofiliju, gerontofiliju, zoofiliju i autoerotizam kao „devijaciju objekta delovanja“.

A sve psihijatrijske teorije nalaze najpotpuniji katalog kliničkih perverzija, odnosno neuroza, u delima Markiza de Sada, naročito u njegovim Sto dvadeset dana Sodome.

Nevaljalost kao odstupanje od normalnosti

Treće je značenje perverzije da se radi o seksualnim ponašanjima koja uopšte ili delmično nisu noramlna, kriminalna i patološka, nego samo statistička odstupanja od najvećeg dela ljudi, odnosno od normalnih ili prosečne seksualnosti, kao manjinskih seksualnih praksi.

U tom slučaju već Kraft-Ebing razlikuje pervesion kao psihopatološku pojavu od perversity ili seksualne nevaljalosti koja ne mora da bude patološka, ali je moralno problematična. To znači da neko može da bude psihički zdrav, a da se u svojoj obesti voli igrati istopolnim, analnim ili oralnim seksom koji većina ljudi smatra nemoralnim ili odbojnim!

Ali, s obzirom na relativnost moralnih pravila to jest s obzirom na ogromna neslaganja oko toga šta ja moralno ispravno i neispravno, teško je ne složiti se Oskarom Vajldom da je u ovom značenju „perverzija mit stvoren od pristojnih ljudi radi objašnjavanja onoga što drugima neobično privlačno“.

Gustave Corbet, San, 1886.

Gustave Corbet, San, 1886.

Ovakvom stavu se donekle približava Frojd, mada on ostaje unutar medicinskog shvatanja perverzije, kad ih objašnjava kao normalne aspekte dečijeg polimorfnog libida koji postaju nenormalni ili neurotični tek ako se kod odraslih osoba ne povuku u dovoljnoj meri (uz njihovu toleranciju ljubavnih predigri) sa seksualnim razvojem prema prevlasti genitalno-prokreativnog libida, pa time postaju zaostali oblici seksualnosti.


Više od kulture:

Tajna Guliverovih putovanja


Značajna je Frojdova institucija polimorfnog libida, koji ako i nije svojstvo dečije seksualnosti, mogao bi biti svojstvo seksualnosti odraslih! Konačno, od takvog shvatanja nenormalnosti nekih ponašanja kao statističke pojave kreće sada i završava kritika negativnog erotoposa perverzije.

Pođimo od primera. Nimalo se ne obazirući na spomenute viševekovne moralne, krivične i medicinske kvalifikacije spomenutih manjinskih seksualnih ponašanja kao greha, delikta ili neuroze, Džejms Džojs, taj genije bluda, ovako nepredrasudno piše svojoj dragoj Nori: „Srećan sam što moja kurvica hoće da joj (…) što hoće otkopčati i izvući mi moga mikija i (…) kao dojku“, dok nedostižni provokator Salvador Dali čak izjavljuje: „Držim da su perverzije i porok najrevolucionarniji oblici misli i ponašanja, kao što držim da je ljubav jedini dostojanstveni stav u ljudskom životu.“

Salvador Dali, Mlada devica samosodomizovana svojom čestitošću, 1954.

Salvador Dali, Mlada devica samosodomizovana svojom čestitošću, 1954.

Erotski simbolizam 

I onda početkom XX veka engleski psiholog Havelok Elis uveliko demedikalizuje manjinska seksualna ponašanja objašnjavajući ih kao oblike autoerotizma i erotskog simbolizma koji prožimaju sav ljudski život, pa ovako definiše taj poslednji pojam: „Pod erotskim simbolizmom shvatam sklonost ljubavnika da skrene svoju pažnju sa središta seksualne privlačnosti prema nekom predmetu ili procesu s njegove periferije, a povezan je sa njim nekom asocijacijom bliskosti ili srodnosti“.

Takozvane perverzije i neuroze, ako nisu ekstremno nenormalne pojave, postaju po Elisu specifično simbolički izraz ljudskog „pokušaja shvatanja vlastitog roda i vrhunska pobeda ljudskog idealizma u traganju za užitkom“.

Na tragu Elisa, stvari najzad preokreće švedski lekar Lars Ulerstam u knjizi Erotske manjine, iz 1965. godine, kad pod izrazom „perverzija“ i „neuroze“, ali sa izuzimanjem društveno štetnih dela poput seksualnog nasilja i iskorištavanja nemoćnih ososba, razotkriva neškodljive i čak pozitivne načine seksualnog ponašanja: „Perverznosti nude velike mogućnosti sreće.

To je razlog zašto su one dobre i zašto ih treba ohrabrivati“.

Perverzija, kao nova, erotska kultura

Slobodarski ljudi danas misle da je najbolje napustiti izraz „perverzno“ zbog njegovih nejasnoća i opterećenosti represivnim značenjima, a da istovremeno manjinska seksualna ponašanja, osim nekih izuzetaka koji su psihijatrijski slučajevi i društveno opasni, treba osloboditi od moralne, pravne i medicinske prisile.

Ili drugo je rešenje, koje je meni naročito milo, da se izraz „perverzije“ ipak zadrži u jednom novom i kritičkom zadatku seksualne higijene i erotske kulture. Dakle da se pojmom „perverzije“ označe ona ponašanja koja trajno odstupaju od polimorfnosti ljudske seksualnosti i opsesivno svode užitak na samo jedan eroski topos, s gubitkom sposobnosti uživanja u širokoj lepezi erotoposa.

Perverznost bi tada bila svaka isključivost, hipertrofiranost ili jednostranost pojedinih oblika seksualnih žudnji i naslada na štetu svih drugih žudnji i naslada.


Stanislav Vinaver i Pantologija

Komentari
Bojan Dražić

Bojan Dražić

Rodjen 1985 (znak Bik, podznak Lav). Potrebno obrazovanje stekao u Petnici, bioskopu, biblioteci i kafani, suvisno u skolama razlicitih stepenova. Poducava jos uvek sebe (vestini pisanja) i druge (vestini citanja). Bibliofil i filmofil. Priprema sopstvenu smrt kao igrano-dokumentarni film iz druge polovine XXI veka.
Bojan Dražić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *