Harmonija za sva čula – Opera

Ni sama nisam sigurna koliko sam puta slušala ariju čuvene Kraljice noći u Mocartovom operskom remek delu „ Čarobna frula“. I svaki put nakon što odslušam pomislim u sebi ili kažem naglas : „Kako je ovo savršeno!“. Zato što, zaista jeste. Sama pomisao da se neko tako poigrava sa svojim glasom i vešto barata visokim tonovima kao da je reč o nečemu izuzetno lakom, natera nas da se poklonimo i aplaudiramo, ne zato što to tako treba, već zato što zaista jeste za duboki naklon, ne samo onome koji to izvodi, već i besmrtnom Mocartu koji nam je to priredio. Kultura je deo našeg unutrašnjeg bića, ono što obitava u nama dok se suočavamo sa prolaznošću svega i ogledava se u besmrtnosti nečijih ideja, nečijeg glasa i nečije kreacije u vidu tona i slike. Ona bi trebalo da predstavlja motivaciju za stvaralaštvo i unutrašnje zadovoljstvo, a ne način za samouzdizanje u tuđim očima.

Ako se za neki period može reći kada počinje i kada se završava, onda je to barok. Kada su umrla dvojica vodećih renesansnih muzičara, Palestrina i Laso, tada je izvedena i prva opera. Barok kao pravac doneo je nova izražajna sredstva, nova shvatanja o mestu duhovne muzike, i nagli uspon instrumentalne polifonije koja će dostići vrhunac u delima Baha. Barok donosi sa sobom nove muzičke oblike – instrumentalne i vokalno-instrumentalne. Od upravo tih vokalno-instrumentalnih izdvajamo : Operu, operatorijum, kantatu, baroknu misu…

Opera je nastala u Italiji, zemlji gde je rođen pojam „lepog“ i „besmrtnog“. Ona je predstavljala samo jednu nadogradnju, na već formirano muzičko barokno tlo, i vrstu ambicije mladih pevača/glumaca da zabave sve prisutne na dvorovima širom Italije. Uz glas pevača, koji je bio bez vokalne pratnje i težio je da bude liričan i emotivan (jer se pre svega pevalo o ljubavi), dolazi do jedne postepene revolucije u izvođenju, gde je instrumentalna pratnja postala sve češća pojava. Prilikom izvođenja (pevanja) nije bila retkost da zarad celokupnog užitka uvrste i glumu, pa je sve to predstavljalo jedan svojevrsni muzičko-scenski oblik. Upravo je iz takve pojave opera i izvedena – gde su reč, ton i gluma zajedno sa dekorom postali jedno. Prvu pisanu operu Dafne napisao je Jakopo Peri. Ona je izvedena (prema nekim saznanjima) 1597.godine. Iako je na početku opera bila samo privilegija feudalnog dvora, vrlo brzo se pročula i proširila među aristokratijom širom Zapadne Evrope. Ovakva vrsta opere, barokna opera, izvodjena u zatvorenim krugovima bogatih porodica, u mnogome se razlikuje od one opere koja je za nas značajnija, a to je opera bufo koja je nastala u XVIII veku kao reakcija na baroknu operu i koja predstavlja njenu svojevrsnu dopunu. Među građanskim slojem koji nije imao priliku da prisustvuje takvim izvođenjima, javilo se nezadovoljstvo. Opera je postala je predmet rasprave: Da li su u operi bitnije reči ili pak muzika? Pošto odgovor nije mogao biti tako lako dat, Vagner je tek kasnije zaključio da je opera jedno „zbirno umetničko delo“.  Međutim, u upravo tom periodu prelaska sa barokne na operu bufo, kao posledica takve rasprave, opera je postala pozorišno delo koje je skrenulo sa puta umetnosti i počela je da gubi na kvalitetu. Tek kasnije, kada se osamostalila kao oblik, ona se udaljila od aristokratije, i postala deo gradjanskog života. To se pre svega videlo u tome što teme opera nisu bili starogrčki bogovi i mitologija, već relane teme iz građanstva, što je predstavljalo njihov glas. U to doba su se proslavili Pičini, Čimaroza i Pergolezi (XVIII vek).

Vreme koje predstavlja operski vrhunac jeste XIX vek, vek novih puteva i novih umetničkih ostvarenja. S obzirom na prevlast italijanske nacije, opera je gospodarila pozorištem kroz ceo XIX vek. Upravo se u tom periodu ukazuje na neizmernu važnost opere za kulturu i umetnost, jer predstavlja jedan svojevrsni oblik izvođenja, uključujući i ples, i glumu, i muziku (belkanto) i radnju. Kada pogledamo operska dela kroz istoriju, možemo da zaključimo na šta su se kompozitori opere fokusirali prilikom stvaranja dela, da li na muziku ili na radnju, pa prema tome možemo da zaključimo šta za njih opera treba da predstavlja. Moglo bi se reći da su Mocart, Vagner i Veber, imali za cilj „lepu jednostavnost“ – skladan spoj harmonije, drame i melodije. Međutim, ono što je operu kao scensku umetnost proslavilo, bilo je Verdijevo stvaranje, koje se zasniva ne samo na božanstvenoj muzici, već i na jednoj duboko razvijenoj psihološkoj drami (tragediji). Sedam njegovih opera se mogu naći na današnjem svetskom operskom repertoaru, a mnoge od njih i kod nas. To su: Rigoleto, Travijata, Trubadur, Aida, Otelo, Balpod maskama i Falstaf.

Koliko opera ništa ne znači bez dobrih pevača, govori činjenica da je njena popularnost doživela vrhunac nakon Drugog svetskog rata, sa božanskim glasom Marije Kalas, i Joan Sutherland sopranske dive koja je vladala scenom 50-ih i 60-ih godina 20.veka. Uskoro je počelo da se naveliko priča i o francuskoj operi (koja je ranije bila u senci italijanske) , pa su tako krenula ostvarenja poput opere „Karmen“, Žorža Bizea, koja se danas uvrstava u deset najlepših opera sveta kao i Masneove opere Manon i Verter.

Ovakva vrsta umetnosti naširoko je postala poznata kao izvor elegancije i oživljavanja duha uzvišenosti. Moglo bi se reći da su zgrade opere širom sveta velelepna zdanja, kreirana sa istom dozom lepote koju poseduju i ostvarenja koja se u njima prikazuju. Karte se uglavnom rasprodaju veoma brzo, jer odlazak u Bečku skalu, Parisku operu, Royal Opera House u Londonu, Rimsku operu ili Boljšoj Teatar predstavlja doživljaj koji se ne dešava često tokom života.

Istorija klasične muzike u Srbiji je veoma kratka, i počinje tek drugom polovinom XIX veka. Što se tiče opere u Srbiji, pominje se relativno mali broj dela, a ona kratka, nastala su kao opevavanje vremena provedenog pod Turcima (kao na primer kratka opere Miloš Obilić izvedena 1880.godine.) Prva prava opera nastala u Srbiji je opera Stanislava Biničkog – Na uranku. Tek nakon Drugog svetskog rata nastale su opere koje se udaljavaju od izvorne tematike, kao što je opera Gilgameš Rudolfa Bručija koja se osim što je svoje mesto našla pod krovom Narodnog pozorišta u Beogradu, proslavila i pred velikim brojem gledalaca u Bagdadu, pa čak i Aziji.  U Narodnom pozorištu u Beogradu, na našu veliku sreću, postoji šansa da se odslušaju vrhunska operska ostvarenja i čini se da se zainteresovanost za njih širi, pa prema tome i sam repertoar.  Međutim, ukoliko želite da prisustvujete nekoj operi, pripremite se da kupite kartu na vreme, a onda obucite nešto svečano i elegantno i na isti način uživajte u glasovima Snežane Savičić Sekulić, Darka Đorđevića, Natalije Roman, Dejana Maksimovića, Aleksandre  Angelov i mnogih drugih.

Komentari
Mina Marić

Mina Marić

Rodjena u aprilu 1994.godine u Beogradu. Zavrsila Filolosku gimanziju, francuski jezik. Osim preteranog filozofiranja o zivotu, u slobodno vreme se bavi pisanjem, citanjem i muzikom. Smatra da je knjizevnost umetnost koja nas moze nauciti da zivimo.
Mina Marić

Latest posts by Mina Marić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *