Kroz lavirinte značenja: Umbertova Ruža

Umberto Eko

Umberto Eko

Jer ona je priča o knjigama, a ne o bedi svakidašnjice,
i njeno čitanje može nas privoleti da izgovorimo,
sa velikim podražavaocem Tomom Kempijskim:
“Inomnibus reuiem, et nusuam inveni inisi in angulo cum libri”
(Svugde sam tražio mir, ali ga nigde nisam pronašao, osim u nekom kutku sa knjigom ).

(Eko, 2004, 9)

Januara ove godine, ovaj svet je napustio italijanski pisac Umberto Eko, jedan od najvećih erudita 20. i početka 21. veka. Bio je profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji i počasni profesor vise fakulteta.

Pisao je mnogo, a medju forme koje je najčešće koristio za pisanje spadaju romani, teorijske knjige i kratki eseji. Među zvezde ga je lansirao roman – srednjovekovna detektivska priča prepuna „drugih značenja“ i samim tim mogućih svetova, koji, pak, zavise od čitaoca dela, odnosno njegove pažljivosti i „nivoa interpretacije“, kako uostalom i glasi naslov Ekovog čuvenog teorijskog rada. Taj roman je „Ime ruže“.


Stil

Prvi put objavljen 1980 u Italiji, a na engleski jezik je preveden 1983, priča priču o misterioznim događajima koje su 1327 godine zadesile jedan benediktinski manastir. Način pisanja Umberta Eka u ovom romanu u potpunosti odgovara postmodernističkom prosedeu. Postmodernizam je periodizacijski termin književne istorije i odnosi se na period od kraja šezdesetih do početka 21. veka (?) koji je izrodio mnoštvo odgovora na postmodernu, i koji je izrodio pisce kao zvezde popularne kulture, a njihova dela u masovne proizvode sa milionskim, čitaocima (uzmimo samo primere Paola Koelja, ali i odličnog Irvina Janga).

Može se reći da je osnovna svrha postmodernizma da se uputi izazov filozofiji i praksi aktuelne književnosti toga doba (avangarda i moderna). U književnosti je taj proces doveo do reakcije protiv urođenog pogleda na svet, a samim tim i protiv već postojećih ideja o formi i značenju teksta.

Suština postmodernizma je (pokušaj) da reafirmiše umetnost kao takvu, sa estetskim doživljajem kao glavnim ciljem, ali ne na osnovu formalnog savršenstva već na osnovu slobodne igre imaginacije. I to dve ravnopravne imaginacije – piščeve i čitočeve. Naime, postmodernisti ističu ulogu čitaoca kao autora teksta.

Reč

Sam početak Prologa u romanu „Ime ruže“ počinje citatom iz biblije: „U početku bješe Logos, i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“ U biblijskom predanju, Stari zavet sadrži temu Logosa kao Reči Božije i Reči Mudrosti, koja je postojala pre sveta, u Bogu.

Reč je ta koja je sve stvorila i poslata na zemlju da otkrije tajnu Božije volje. Tradicija nam kaže da su se reči, a ne svetlo, prve pojavile iz prvobitne tame. Prema Talmudskoj legendi, kada je Bog počeo da stvara svet, dvadeset dva slova hebresjkog alfabeta pala su sa njegove krune i molila ga da sporvede stvaranje pomoću njuh.

Bog je dozvolio alfabetu da stvori nebo i zemlju u tami, a potom unese prvi zrak svetlosti iz Zemljinog jezgra, koji je prostrujao kroz celu Svetu zemlju i obasjao Vasionu. Vrativši se bogu, Reč je završila svoju misiju. I prema sv. Jovanu, Reč je bila u Bogu, postojala je pre stvaranja. Došla je na Svet poslata od Oca, da bi izvršila nalog, prenela svetu poruku spasa. Izvršivši nalog, vratila se Ocu.

Upravo je Novi Zavet, posebno Jevanđelje po Jovanu, zahvaljujući otelovljenju, imao za zadatak da jasno izloži lično obeležje te Reči. Rečnikom postmodernizma, religija, a i etika, su ništa drugo do narativni konstrukt, jer se naracija sastoji od reči kojima je regulisano ljudsko ponašanje, u sadejstvu sa svetom koji „čitaoca“ okružuje. Što nas dovodi do ideje postmodernizma da se svaki vid čovekovog stvaralaštva može posmatrati kao tekst, na osnovu koga, u kombinaciji sa dosadašnjim iskustvom, projektujemo slike u glavi.

Zbog toga je čitaoc i autor teksta. Uostalo, reči sv. Jovana sa početka Jevanđelja i romana opisuju čitaočevo iskustvo.

Ekov roman je igra reči. Bez zadiranja u semiotiku romana, on bi se činio tek kao jedna u nizu detektivskih priča. Jer poseduje sve elemente dobre detektivske priče.

Priča

Zamajac radnje su misteriozna ubistva u benediktinskog manastiru koja potresaju ne samo manastir nego i samog Cara (misli se naravno na cara Svetog rimskog carstva kome pripada severna Italija u kojoj se radnja romana dešava), koji šalje specijalnog istraživača, bivšeg inkvizitora iz Engleske fra Vilijama Beskervila koji, kao u svakom dobrom detektivskom romanu ima i pomoćnika, otelovljenog u liku mladog Adsa od Melka.

Tu je u stvari trenutak u kome se Eko poigrava sa čitaocem, jer rukopis koji čitamo je u stvari navodno svedočenje iz pera upravo Adsa od Melka, koje on zapisuje mnogo godina kasnije, u starosti, sa duže vremenske distance. On opisuje Vilijema kao slobodoumnog, prosvećenog monaha, čije je poimanje sveta formirano pod uticajem engleskog prirodnjaka i filizofa Rodžera Bejkona.

Pošto je Carev izaslanik, Vilijem nije samo istražitelj, nego i značajna politička figura. Adso čiji rukopis čitamo je Vilijamov iskušenik. Njih dvojica u manastiru prikupljaju podatke koji će im pomći da reše zagonetku ubistva:

Adso, reče Vilijem, rešiti zagonetku nije isto što i deduktivno zaključivati iz prvih načela. Takođe to nije jednako ni prikupljanju mnogih posebnih posabnih podataka da bi se kasnije iz njih izveo opšti zakon. To pre značinaći se pred jednim ili dva, ili pred tri posebna podatka koji naizgled nemaju ničega zajedničkog, i pokušati da se zamisli ima li toliko ispoljavanja nekog opšteg zakona koji još ne poznaješ i koji, možda, nikada nije bio izložen.

Šon Koneri kao fratar Vilijam

Šon Koneri kao fratar Vilijam

Simboli i zagonetke

Na osnovu „posebnih podataka“ zagonetke – ubijen je talentovani iluminator; monasi iz njegove najbliže sredine su prepisivači, kaligrafi i bibliotekari; manastirska biblioteka poseduje mnoštvo paganskih knjiga kojima je pristup zabranjen; ubijeni se posebno zanimao za lascivne i groteskne teme – Vilijem zaključuje da je motiv ubistva neka od zabranjenih knjiga.

Time se uvodi dodatni element detektivskog romana – tajanstveni predmet. Odgonetka tajnog predmeta je uzročno povezana sa odgonetkom početnog problema.

Potraga za ubicom postaje potraga za tajanstvenim predmetom.

Iz potrebe za skrivanjem tajanstvenog predmeta Eko će sagraditi manastirsku biblioteku – lavirint.  Lavirint je izazov razuma.  Tajna ubistva svela se, preko tajne skrivenog predmeta, na tajnu lavirinta.

U Postilama uz „Ime ruže“ Eko govori o tri vrste lavirinta:

No postoje tri vrste lavirinta. Jedan je grčki, onaj Tezejev. Ovaj lavirint nikome ne dopuštada se izgubi: uđeš i stigneš do središta, a onda od središta do izlaza. Stoga se u središtu nalazi Minotaur, inače bi priča bila bljutava, prosto jedna šetnja. Ako se užas uopšte javi, on nastaja zato što ne zna gde ćeš se obesiti i šta će učiniti Minotaur. No razviješ li klasični lavirint, u rukama će ti se naći konac, Arijdnin konac. Klasični je lavirint Arijadnin konac sebe samog.

Zatim, postoji maniristički lavirint: ako njega razviješ u rukama će ti se naći neka vrsta drveta, struktura sa korenima i mnogim ćorsokacima. Izlaz je samo jedan, ali možeš da pogrešiš. Da se ne bi izgubio, potreban ti je nekakav Arijadnin konac. Ovaj lavirint je model za trial and error process (metod koji se sastoji od niza pokušaja i posmatranja da li su oni uspešni ili nisu).

Konačno, postoji mreža, to jest ono što Delez i Gatari nazivaju rizomom. Rizom je sazdan tako da svaka staza može da povede do neke druge. Nema središta, nema periferije, nema izlaza, pošto je potenciaonalno beskonačan. Prostor za pretpostavljanje je prostor u vidu rizoma. Lavirint moje biblioteke još uvek je maniristički, ali svet u kojem Vilijem zapaža da živi već je izgrađen u vidu rizoma: tačnije, on takvu strukturu može poprimiti, ali je nikad definitivno ne zadobija. 


Više od kulture:

ALHEMIJA – Između nauke, umetnosti i religije


U konstruisanju biblioteke – lavirinta Eko se oslanja na dve konkretne tvorevine: sliku lavirinta na podu katedrale u Remsu i priču Horhe Luisa Borhesa Vavilonska biblioteka. Ali za razliku od Borhesovog beskonačnog prostora,  Eko je morao da biblioteku omeđi, jer um se može kretati i trijumfovati samo unutar definisanih granica. Tu prostornu omeđenost Eko nadomešćuje uvođenjem posebnih šifrovanih natpisa i tajnih prolaza čije odgonetanje je neophodno da bi se ogolila struktura biblioteke.

Biblioteka je sagrađena prema tajnim pravilima koje poznaje samo bibliotekar, prenoseći ih svom nasledniku.  Čest je slučaj da monasi u skriptorijumu mogu dobiti samo naslove knjiga. Katalog knjiga u manastirskoj biblioteci označava opšti intertekstualni putokaz.

No taj spisak naslova malo šta govori, samo bibliotekar zna, prema mestu gde se knjiga nalazi, prema stepenu njene dostupnosti, kakav tip istina ili laži u njoj stoji. 

                Bibliotekar Horhe je, dakle, gospodar i čuvar manastirskog znanja, jedini koji poznaje svet njenih intertekstualnih veza. Njegov ideal biblioteke predstavlja skrivanje (koje se odražava u „nepomičnosti“ kanona), a ne „istraživanje“ – dakle, strogu zabranu, a ne analizu intertekstualnih veza u ovoj riznici. Naime, u biblioteci se, pored kanonskih tekstova, nalaze i mnogi jeretički, ezoterijski i magijski spisi.

U biblioteci su se, dakle, nalazili i tekstovi iz okultnih nauka, ali, po mišljenju katoličkih rizničara, sve što protivreči Svetom pismu ne treba uništiti jer samo ako je sačuvano može se naći neko kadar i dužan da, opet, tome protivreči, već prema načinu i vremenu koje Gospod odredi

Jedna od naslovnica popularne knjige

Jedna od naslovnica popularne knjige

     Dakle, crkva nije spalila ove zabranjene spise, nego ih je sačuvala u bogatoj riznici znanja, ali ipak monasi u manastiru, koji su zaduženi za prepisivački i filološki rad u biblioteci, mogu dobiti samo određene knjige na čitanje:

Za ove ljude koji su položili zavet pisanja biblioteka je istovremeno bila nebeski Jerusalim i nekakvo podzemlje, na granici između neznane zemlje i donjeg sveta. Njima je vladala biblioteka, njena obećanja i njene zabrane. Živeli su s njom, za nju, a možda i protiv nje, grešno se nadajući kako će se jednog dana silom domoći njenih tajni.

 A za čim to Vilijem i Adso tragaju?

U pitanju je navodno izgubljeni drugi tom Aristotelove Poetike koji se bavi komedijom. U pravom duhu postmodernizma Eko rekonstruiše odlomke i ove nepostojeće knjige:

“komedija nastaje u onome što se naziva komaj, naseobina seljaka, kao vesela zabava posle obreda ili svetkovine, jer pripoveda o kukavnim i smešnim bićima, koja nisu rđava i ne završavaju se smrću glavnih junaka. “

U drugom delu definicije je očigledno stavljanje komedije na suprotnu stranu od tragedije. Komedijom se postiže specifičan vid katarze. Nasuprot tragediji koja izaziva efekat sažaljenja i straha, komedija „postiže efekat zasmejavanja tako što prikazuje mane i poroke običnih ljudi“ . Eko nas ovde uvodi u veoma interesantnu raspravu između Vilijema i bibliotekara Horhea.

Vilijem ističe da je smeh svojsven čoveku, dok Horhe zastupa opšti zaključak koji je vekovima razmatran:  smeh je blizak truležu i smrti. Vilijem poseduje ironiju modernog intelektualca, nasuprot Horheovoj ideji o ispaštanju u ovoj dolini suza, u neprestanim iskušenjima. Eko u Vilijemovim stavovima sugeriše da smeh može značiti stvaranje, radost, spoznaju ljudskosti, dok sa druge strane u Horheovim poimanjima, u suprotnosti sa navedenim stavovima, prikazano je najsrtože srednjovekovno viđenje smeha kao suprotnosti krotkosti odnosno kao nagoveštaj pobune i jeresi.

Horheovo anatemisanje smeha predstavlja putokaz pomoću kojeg je Vilijem zaključio da je druga Aristotelova knjiga Poetike zabranjena otrovna knjiga, povezana sa smrtima monaha.

Aristotelova poetika nagovestila je novo doba, koje čuvar biblioteke, slepi Horhe de Burgos, smatra početkom Apokalipse. Horhe uništava Poetiku fanatično verujući da makar na trenutak odlaže dolazak Nečastivog, dok čini upravo suprotno izazuvajući stradanje u opatiji.

Tako dolazimo do finalne konstrukcije biblioteke. Sva njena tajanstvenost biće na kraju romana demistifikovana, jer je služila kao teren za igru logičkog uma. Njena svrha nakon dešifrovanja postaje izlišna, njena funkcija je iscrpljena. Dekodirana biblioteka postaje prazan prostor koji, kao takav, može, bez imalo piščeve griže savesti, biti progutan vatrenom stihijom.


Tekst i kontekst ruske avangarde

Komentari
Bojan Dražić

Bojan Dražić

Rodjen 1985 (znak Bik, podznak Lav). Potrebno obrazovanje stekao u Petnici, bioskopu, biblioteci i kafani, suvisno u skolama razlicitih stepenova. Poducava jos uvek sebe (vestini pisanja) i druge (vestini citanja). Bibliofil i filmofil. Priprema sopstvenu smrt kao igrano-dokumentarni film iz druge polovine XXI veka.
Bojan Dražić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *