Kada pijemo antibiotike?

Curi vam nos, boli vas grlo, imate temperaturu, zabrinuli ste se za svoje zdravlje i rešili da odete kod lekara da vam prepiše lekove.  Međutim, lekar savetuje da pijete čajeve, unosite više vitamina C i mirujete. Od priželjkivanih lekova ništa, eventualno neke pastile za grlo.

“Ma ovi lekari nemaju pojma! Kako su završili školu!?” pitate se, razočarani u naš zdravstveni sistem.

Ono što jeste istina je da lekar ništa nije pogrešio, a vi ćete to shvatiti kroz nekoliko dana kada se simptomi povuku jer se vaš imuni sistem izborio sa virusom, glavnim krivcem za vaše narušeno zdravlje.

Sada ste zbunjeni i nastavljate da se pitate zašto vam nije prepisan antibiotik? Možda bi simptomi kraće trajali, brže biste ozdravili?  Sigurno ste čuli izreku da prehlada lečena antibiotikom traje sedam dana, a bez antibiotika nedelju. Tačna je.

Dakle, šta smo krivo shvatili?

Antibiotici su grupa lekova koja se koristi u lečenju bakterijskih infekcija. To su prirodni produkti različitih gljiva i bakterija, a danas se sve češće koriste  antibiotici dobijeni hemijskim modifikacijama prirodnih supstanci.

Zanimljivo je to da je jedan od najvažnijih lekova za čovečanstvo pronađen slučajno, u pitanju je penicilin.

Priča o penicilinu je nadaleko poznata, a datira iz 1928. godine. Naime,  ploča na kojoj su bile gajene bakterije stafilokoke je slučajno kontaminirana plesnima iz roda Penicillinum, što je dovelo do inhibicije rasta bakterija. Ovaj fenomen je primetio Aleksandar Fleming, izolovao je plesan u čistoj kulturi i pokazao da ona proizvodi antibakterijsku supstancu i  nazvao je penicillin.

Penicilini su od tada dosta proučavani i danas su u širokoj upotrebi.

Ako uništava bakterije, kako ne uništava nas?

Za jedan antibiotik je jako važno da bude selektivan, što bi značilo da mora da deluje toksično na bakterijske ćelije, a da bude netoksičan za ćelije našeg organizma. Ta selektivnost je postignuta zahvaljujući postojanju biohemijskih i strukturnih razlika između bakterijske ćelije i naših ćelija.


Vidi Još:

Kako je nastala vakcina i čemu služi?


Bakterijsku ćeliju okružuje ćelijski zid. Ćelijski zid je rigidna struktura, karakteristična za sve bakterije (izuzetak su bakterije mikoplazme). Osnovna uloga ćelijskog zida je da štiti bakteriju od unutrašnjeg osmotskog pritiska i održava stalan oblik bakterije.

Prema građi ćelijskog zida bakterije možemo podeliti na Gram pozitivne i Gram negativne. Gram pozitivne bakterije su podložnije delovanju lekova.

Gram negativne bakterije imaju tanji ćelijski zid, ali mnogo složenije građe. Ove bakterije su otpornije na delovanje antibiotika.

Ćelijski zid je jako bitan jer je ciljno mesto delovanja lekova!

Prema unutrašnjosti ćelije se nalazi citoplazmatska membrana, slična membrani naših ćelija. Funkcioniše kako polupropustljiva membrana i reguliše transport materija u bakterijsku ćeliju i iz bakterijske ćelije.

Do citoplazmatske membrane nalazi se citoplazma koja se sastoji od rastvorljivih proteina, ribozoma , malih molekula produkata metabolizma i neorganskih jona.

Ribozomi su strukture koje imaju ulogu u sintezi proteina. Ribozomi bakterijske ćelije se razlikuju od ribozoma ćelija našeg organizma i ta razlika je omogućila selektivnost antimikrobnog dejstva pojedinih antibiotika. U sintezi proteina učestvuju i drugi sastojsci bakterijske ćelije: informaciona RNK koja stvara matricu za sintezu proteina, i transportna RNK koja donosi aminokiseline iz citoplazme do ribozoma.

Bakterijska ćelija, za razliku od eukariotske, ne sadrži jedro: umesto toga, genetski materijal, u obliku jednog hromozoma koji sadrži sve genetske informacije, nalazi se u citoplazmi bez jedarne membrane.

Antibiotici su jako velika grupa lekova i različitim mehanizmima dovode do smrti i inhibicije rasta bakterija.

Grupe antibiotika i lečenju kojih bolesti služe?

Neki antibiotici sprečavaju sintezu ćelijskog zida, sintezu proteina i nukleinskih kiselina, oštećuju ćelijsku membranu ili utiču na neke metaboličke puteve.

Jedni od najpoznatijih lekova, penicilini deluju tako što sprečavaju sintezu ćelijskog zida.

Mogu se koristiti za lečenje bakterijskog meningitisa (benzilpenicilin), infekcije kostiju i zglobova (flukloksacilin), u lečenju bronhitisa i pneumonije (amoksicilin), gonoreje (amoksicilin), sifilisa (prokain benzilpenicilin).

Često se kod osoba alergičnih na peniciline, kao zamena koristi eritromicin. Eritromicin spada u makrolidne antibiotike I deluje tako što inhibira sintezu proteina.

Slični penicilinima su cefalosporini koji takođe sprečavaju sintezu ćelijskog zida bakterija. Klasifikovani su po generacijama – prva, druga, treća, četvrta I peta. Koriste se u lečenju septikemije (cefuroksim, cefotaksim), pneumonije, meningitisa (ceftriakson), infekcija urinarnog trakta.

Značajni I poznati antibiotici su tetraciklini, čiji se mehanizam delovanja zasniva na inhibiciji sinteze proteina. Koriste se kao lekovi prvog izbora u terapiji kolere i  genitalnih infekcija izazvanih hlamidijom, kao i za lečenje Lajmske bolesti, mešovitih respiratornih infekcija, u malim dozama i za lečenje akni.

Prema mehanizmu delovanja tetraciklinima su slični aminoglikozidi, koji takođe inhibiraju sintezu proteina. Najčešće se korise protiv gram negativnih crevnih organizama I sepse. Mogu se davati zajedno sa penicilinom kod infekcija koje izazivaju streptokoke, Pseudomonas aeruginosa i Listeria sp.

Danas, neizostavni deo antimikrobne terapije su hioloni i fluorohinoloni. Ovi lekovi inhibiraju sintezu nukleinskih kiselina, konkretno DNK.


Vidi Još:

Čemu služe slobodni radikali u ljudskom telu?


Predstavnik ove grupe lekova je ciprofloksacin, prvi fluorohinolon sintetisan 1987. Deluju na mnoge organizme koji su rezistentni na delovanje penicilina, cefalosporina, aminoglikozida. Koriste se kod infekcija urinarnog trakta, respiratornih infekcija izazvane sojevima Pseudomonas aeruginosa, hroničnog osteomijelitisa, gonoreje, prostatitisa, antraksa…

Ovo su samo neke grupe antibiotika koje smatramo najčešće primenjivanim i najpoznatijim, ali kao što možete pretpostaviti, nisu  jedine. Stiče se utisak da nemamo razloga za brigu, da smo problem bakterijskih infekcija rešili, međutim, situacija je baš obrnuta.

Rezistenicija i neobećavajuća predviđanja

Svetska zdravstvena organizacija je 19. septembra 2017. objavila da  postoji ozbiljan nedostatak antibiotika koji bi se koristili u terapiji bolesti izazvanih rezistentnim baktrijama. Veliki deo novo otkrivenih lekova je modifikacija već postojećih i predstavlja samo kratkoročno rešenje problema.

Uporedo sa razvojem novih generacija antibiotika dolazi do pojave rezistentnih sojeva bakterija. Samo nekoliko godina od početka primene penicilina javila se rezistencija kod preko 80% sojeva stafilokoka, kao posledica produkcije beta laktamaze.

Rezistencija je ozbiljan problem današnjice, jer je sve više bakterijskih sojeva koji postaju razistentni na sve veći broj lekova, dok je sinteza novih lekova u zastoju.

Tako, izvesni sojevi Mycobacterium tuberculosis u stanju su da izbegnu svaki antibiotik u kliničkom arsenalu, tako da tuberkuloza nekada lečena sa značajnim uspehom, sada izaziva veću smrtnost u svetu od malarije i AIDS-a zajedno.

Bakterija može postati rezistentna na antibiotik tako što razvija enzime koji inaktiviraju antibiotik.

Najznačajniji primer ovog tipa rezistencije je rezistencija na beta-laktamske antibiotike, kao što su penicillin i cefalosporini. Enzim koji inaktivira lekove se naziva beta-laktamaza i funkcioniše tako što remeti strukturu lekova, pa oni postaju neaktivni.

Kako se antibiotici u citoplazmi vezuju za ciljne molekule na bakterijskom ribozomu ili za enzime koji imaju ključnu ulogu u metaboličkim procesima, izmenom ciljnog molekula može se smanjiti vezivanje antibiotika za ciljni molekul, što će dovesti da smanjenja ili gubitka efekta antibiotika.

Da bi jedan antibiotik bio efikasan neophodno je da dostigne odgovarajuću koncentraciju na mestu gde ispoljava svoje delovanje. Smanjena koncentracija antibiotika u bakterijskoj ćeliji nastaje zbog otežanog prolaza kroz zid ili membranu ćelije.

Rezistencija se kod bakterija može proširiti prenošenjem gena za rezistenciju; prenošenjem gena rezistencije između genetskih elemenata unutar bakterijske ćelije, na transpozonima; prenošenjem bakterija između različitih osoba.

Najznačajniji činilac u razvoju rezistencije na antibiotike je njihovo nesavseno propisivanje i primena.

Epidemiološke studije su pokazale da postoji direktna veza između porasta konzumacije antibiotika i porasta rezistencije na njih. U mnogim, slabo i srednje razvijenim zemljama, uporteba antibiotika nije regulisana pa su oni dostupni za izdavanje bez recepta, što omogućuje njihovu prekomernu upotrebu u često pogrešne svrhe.

Jedna od najvećih grešaka koju pravimo jeste da upotrebljavamo antibiotike da bismo izlečili virusnu infekciju.

Tako, ne samo da nećemo ozdraviti, već ćemo uticati na to da naše bakterije steknu rezistenciju i time povećati problem zdravstva.

Čovek – jedna velika hodajuća bakterija

Slučajno otkriće eliksira potencije

Komentari
Snežana Ilić

Snežana Ilić

Ne voli jabuke, tako da će veštica morati da smisli drugu foru. Ima svoje patuljke i sa njima uživa u otkrivanju smisla svepostojećih stvari. Pošto život nije bajka odlučila je da neće čekati princa, već će sama napraviti svoj hepi end i bacila se na proučavanje hemije u labaratorijama Farmaceutskog Fakulteta. Nada se da će jednoga dana postati stručnjak u oblasti farmacije. Voli umetnost i slobodno vreme glumi slikara
Snežana Ilić

Latest posts by Snežana Ilić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *