Da li nam je srodna duša potrebna?

Pitanje srodne duše nije ni novo niti malo diskutovano. U petom veku prethodne ere Platon piše dijalog „Gozba“ i u njemu predstavlja Aristofanov mit o nastanku polova. Nekada su postojala samo tri bića koja su imala tri različita roda – muško-ženski, žensko-ženski i muško-muški. Kako to obično biva u grčkoj mitologiji, ova bića su se osilila i suprotstavila bogovima, i po običaju izgubila. Bogovi su odlučili da ih kazne tako što su ih prepolovili, ali na način da ona ne mogu ponovo da se spoje.

Ta bića, od kojih kasnije postaju ljudi, su potom ostavljena da večno traže svoju drugu polovinu. Čak i ako bi je našla, ne bi bila srećna jer nisu mogla ponovo da postanu jedno, tako da su umirala od neispunjene žudnje i tuge koja ih je izjedala.

Naizgled tragičan prizvuk ove priče održao se u romantičarskom maniru vekovima. Ipak, često zanemaren u analizi je sam autor, koji je pre svega bio komediograf.
Ako se prebacimo sa filozofskog aspekta na temu prirode možemo primetiti razne primere koji potvrđuju mit o srodnim dušama. Pažljivom posmatraču mogu zapasti za oko dve golubice koje su svaki dan na istom drvetu, a takođe su to svaki dan i iste golubice. Poznato je da 97 odsto ptica provodi ceo život sa jednim partnerom, što donekle i objašnjava tepanje ljubavnim parovima sa „golupčići“.
Priroda ipak nije bila toliko dosadna da sve vrste učini monogamim, te se kod ostalih vrsta javljaju razni oblici poligamije. Poliginija je oblik koji predstavlja vrstu muškog harema, a poliandrija ženskog. Promiskuitet je strategija parenja u kojoj se ne uspostavlja nikakva vrsta trajnog odnosa. Ova raznolikost strategija se javila kao prirodni način da se ostavi što veće i zdravije potomstvo. Odgovor na pitanje gde je čovek u ovoj priči je „negde između“. Dosadašnja istraživanja kažu da je samo pet odsto sisara monogamo, među kojima se čovek ne nalazi. Ljudska strategija parenja se može nazvati serijski monogamom, s obzirom da čovek menja više partnera tokom života sa kojima ima relativno stalan i duži odnos. Odakle čoveku ideja o srodnoj duši ako mu je priroda nametnula drugačija rešenja?
Odgovor na ovo pitanje možemo potražiti u prerijama SAD-a i, naravno, nauci. Potraga se obavlja nisko, temeljno i – u kondiciji, pošto prerijske voluharice nije lako uhvatiti. Ove fizički sićušne životinje ipak imaju „veliko srce“ koje ih svrstava u pomentih pet odsto monogamih sisara. U potrazi za objašnjenjem, naučnici su otkrili „monogamu supstancu“ za koju su već imali ime, a to je hormon vazopresin. Kada se u mozgu prerijske voluharice izluči vazopresin u trenutku parenja, dve jedinke ostaju monogame do kraja svog života. Postoje i promene u ponašanju koje prate ove fiziološke događaje. Na primer, mužjak voluharice postaje izrazito indiferentan prema svim ostalim ženkama, a ljubomorno agresivan prema ostalim mužjacima.
Poređenjem snimaka mozgova prerijske voluharice i njenih srodnika poljske i brdovite voluharice ustanovljeno je da pored vazopresina i drugi hormon hipofize, oksitocin, učestvuje u ovoj vrsti strategije. Mozgovi prerijskih voluharica su pokazali različito organizovan raspored receptora za ove hormone u odnosu na njima srodne nemonogame vrste. Tom Insel, bivši predsednik Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, najpoznatiji je po istraživanjima na ova dva hormona. Insel je ustanovio da su kod prerijskih voluharica oksitocinski i dopaminski receptori preklopljeni u oblasti nucleus accumbens koja je, između ostalog, zadužena za osećaj zadovoljstva. Pošto povećan nivo oksitocina zajedno sa dopaminom dovodi do pojačane aktivacije nucleus accumbens, ovim voluharicama vezivanje predstavlja zadovoljstvo.
Koliko god nedarvinovski zvučalo, ispostavlja se da se po ovom pitanju ljudi ne razlikuju toliko od voluharica. Za uspostavljanje dužih partnerskih odnosa kod čoveka su takođe zaslužni oksitocin i vazopresin, a jasno je da tako uspostavljeni odnosi donose i zadovoljstvo. Deluje, ipak, kao da voluharice imaju srećnije ljubavne živote od ljudi i da lako nađu svoju srodnu dušu. Možda bi za ljude sve bilo drugačije da samo nismo nekada davno razljutili grčke bogove.

Komentari
Katarina Stekić

Katarina Stekić

Umetnička duša zarobljena u telu naučnika. Može se reći i obrnuto. Večiti optimista i entuzijasta. Sve tajne čuva u svojoj kosi. Kada piše o sebi, govori u trećem licu. Kada piše za sebe, govori sama sa sobom. Kada piše o nauci, govori tako da je svi čuju.
Katarina Stekić

One thought on “Da li nam je srodna duša potrebna?”

  1. Isidora says:

    Занимљив текст!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *