Kako je Lusi izgubila moć – zabluda o korišćenju deset odsto mozga

Zabluda o korišćenju samo deset odsto mozga postoji u popularnoj kulturi već približno jedan vek. Smatra se da  je sve počelo sa amričkim psihologom Vilijamom Džejmsom, mada se negde može naći i Ajnštajn kao krivac. Džejms je analizirao slučaj Vilijama Sidisa, izuzetno talentovanog matematičara i poliglote koji je upisao Harvard sa svega 11 godina.

Džejms je predložio teoriju koja objašnjava njegove izuzetne sposobnosti, a koja razmatra mogućnost da je Sidis mogao da koristi više kapaciteta svog mozga od prosečnog čoveka. Tako je Džejms u svojoj teoriji ograničio mentalne kapacitete običnog čoveka, a kasnije je američki pisac, Lovel Tomas, proizvoljno dodelio ovom kapacitetu procenat u iznosu od deset.

Dalje je ovaj „mit“ nastavio da se širi i održava u popularnoj kulturi do dana današnjeg.  Kao zanimljiv psihološki fenomen, Holivud nije mogao da ga zaobiđe, te je par puta i ekranizovan. Najpopularniji filmovi sa ovom temom su Bez Ograničenja (Limitless) i Lusi (Lucy). Oba su koncipirana tako da se pristup punom kapacitetu mozga omogućava unošenjem farmakoloških sredstava.

U filmu Limitless to sredstvo je Nuvigil, lek na bazi dopamina koji se inače koristi kao antidepresiv, dok u holivudskoj fikciji on daje moć neograničene koncentracije bez potrebe za snom. Hrabri i radoznali skeptici su preuzeli na sebe zadatak da provere dejstvo ovog leka u zdravom telu. Jedan od takvih, Džeremi Glas, piše: “Ništa nije dobro i ništa nije loše, u istom trenutku. Nazovimo to “nema euforija”. Kao kada sanjate dok ste budni.” Glas, koji radi kao novinar, navodi da je pozitivan ishod bio naboj kreativnosti i uspešnije pisanje, ali daleko od toga da je razvio supermoći.

MV5BMjEyMjAwOTMzNF5BMl5BanBnXkFtZTgwMjAyNDI1MTE@._V1__SX1617_SY829_Lusi, iz istoimenog filma, dobija veliku dozu CPh4, što joj postepeno povećava kapacitet  moždane aktivnosti. Ova droga deluje tako da Lusi njen mozak omogućava blizu maksimuma svoje aktivnosti neograničenu čulnu recepciju, kontrolu sopstvenih i tuđih automatskih procesa, pa čak i elementarnih fizičkih sila. Iako je poprilično jasno da je ovde u pitanju fikcija, evolutivna psihologija može da uskoči sa kratkim objašnjenjem.

Naša čula su sa razlogom ograničena. Pojmovi poput praga draženja, selektivne pažnje, kapaciteta kanala i sl. postoje  upravo iz razloga što čulima ne možemo sve da registrujemo, već samo ono što nam je potrebno. Kada bismo bili osetljivi na sve vrste prirodne stimulacije ne bismo preživeli ni onoliko koliko je Lusi uspela. Što se CPh4 tiče, on je predstavljen kao faktor rasta kostiju.

CPh4 zapravo postoji, ali je enzim koji služi kao katalizator u samo par reakcija. Faktori rasta koji se luče u periodu koji se navodi u filmu su BMP proteini, čija je uloga diferencijacija nervnog sistema od kože (da, mozak i koža nastaju od istog embrionalnog materijala). Čak i kada bismo koristili sintetisan BMP, istraživanja su pokazala da ne bi imalo efekta kakve je Beson, reditelj Lusi zamislio. Van domena holivudske fikcije, ideja o desetoprocentnom kapacitetu mozga koji se može proširiti je često korišćena u knjigama za samopomoć i samonapredovanje kao validan naučni dokaz, iako ne postoje emprijiska istraživanja koja mogu da ga potvrde.


Više od nauke:

Zašto prolazak kroz vrata izaziva zaboravljanje


Ono što je poznato empiriji, ipak, jeste da ne postoji deo mozga koji nikada nije aktivan. Istina je da ne znamo još uvek kako svaki deo tačno funkcioniše, ali rezultati neuroodslikavanja, obavljeni tehnikama PET-a ili fMRI-a koje snimaju aktivnost mozga, nedvosmisleno pokazuju da je veći deo ljudskog mozga skoro u svakom momentu aktivan, pa čak i kad spavamo. Neurolog Beri Gordon navodi još razloga za konačno odbacivanje ove zablude. Pre svega, priroda ne ostavlja bakšiš. Čitavi ekosistemi su formirani po principu balansa, tako da za normalno funkcionisanje jediniki ne postoji ni višak ni manjak.

Evolucija bi odavno odbacila 90 odsto nepotrebne materije mozga, da zaista jeste nepotrebna. Jedina „tiha“ mesta u mozgu su ona koja su oštećena, a ako bi oštećenja nastala van kruga od deset odsto, po ovoj teoriji ne bismo osetili nikakve promene. Istraživanja međutim pokazuju da svaka lezija mozga dovodi do poremećaja u njegovoj funkciji. Tehnike sa ubacivanjem elektroda u mozak potvrđuju ove nalaze.

Nervni sistem čoveka se sastoji od više stotina milijardi neurona i još više sinapsi koje ga povezuju, što ga čini kompleksnijom mrežom od univerzuma koji poznajemo. Kao što svaka planeta, zvezda, zrno prašine u svemiru ima svoje mesto i razlog postojanja, tako i ljudski um ima svoje razloge koje vešto krije od nas. A kako to čini? Na primer navede nas da verujemo da je funkcionalan samo deset odsto.


Bolest koja sprečava hedonizam – Celijakija

Komentari
Katarina Stekić

Katarina Stekić

Umetnička duša zarobljena u telu naučnika. Može se reći i obrnuto. Večiti optimista i entuzijasta. Sve tajne čuva u svojoj kosi. Kada piše o sebi, govori u trećem licu. Kada piše za sebe, govori sama sa sobom. Kada piše o nauci, govori tako da je svi čuju.
Katarina Stekić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *