Možete li da verujete svojim sećanjima?

Sedite za porodičnim ručkom. U poseti su Vam rođaci koji su Vas poslednji put videli kad ste bili dete. Neizbežno, krenu priče o tome šta ste radili i kako ste bili nemirni tada. Vaša majka priča kako ste pali sa drveta koje je bilo visoko pet metara i ništa Vam nije bilo.

Otac kaže da drvo ipak nije bilo više od tri metra, i da je bila u pitanju kajsija. Ujak uskače i tvrdi da je sigurno bila breskva, jer nikad nisu u dvorištu gajili kajsije. Vi se ne sećate ni da je to drvo postojalo.

Neretko smo bili junaci ovakvog ili sličnog scenarija gde nam se kroz prisećanje čini kao da nismo bili učesnici istog događaja kao naši sagovornici. Slika koju svako od nas ima u glavi je vrlo živa i ne možemo da poverujemo da je moglo da bude drugačije. Uprkos laičkom verovanju, većinu stvari koje nam se dese tokom života zaboravljamo, dok jako mali deo ostaje upamćen.

Autobiografska sećanja su karakteristična po tome što su, kao deo epizodičke memorije, vrlo sklona zaboravljanju i izmenama. To su sećanja koja se tiču našeg ličnog iskustva i događaja u kojima smo sami bili akteri.

Pitanje koje su postavili naučnici se nije razlikovalo od onog koje bismo u situaciji poput porodičnog ručka postavili sami sebi: koliko možemo da verujemo svojim sećanjima?

Da bi ispitali tok zaboravljanja autobiografskih sećanja, istraživači su se najpre koristili najčešćom riznicom ličnih sećanja – dnevnikom. Mnogi od njih su sami pisali dnevnike i osmislili posebne znakove koji bi im govorili o emotivnom stanju tokom pisanja.

Uprkos standardnoj krivi zaboravljanja koja nam pokazuje da najbrže i najviše zaboravljamo u početku, a potom sve manje i sporije, autobiografska sećanja nisu pokazala ovakav trend.

Kod ove vrste sećanja postoji linearno zaboravljanje, dakle zaboravljanje je sporo i odvija se konstantnim tempom. Ovi rezultati, međutim, i dalje ne objašnjavaju zašto se ne slažemo oko događaja kojem smo svi prisustvovali.


Više od nauke:

Zašto prolazak kroz vrata izaziva zaboravljanje


Drugi pravac istraživanja se fokusirao na količinu i kvalitet zaboravljenog. Dnevnici su pokazali da se bolje pamte emotivno obojeni događaji, mada i njihova prednost opada već nakon što prođe godinu i po dana od događaja.

Bolje se pamte likovi koje smo često i dugo viđali, mada nije neobično da ne prepoznate druga iz odeljenja u osnovnoj školi ako ga godinama niste videli. Ako ste u pedesetim godinama, pre ćete se sećati svojih dvadesetih kada se završava fakultet, počinje da se živi samostalno, dobija prvi posao i slično.

Međutim, u sedamdesetim ćete bolje pamtiti tridesete kada ste stupili u brak i osnovali porodicu. Dakle, ne utiče samo kvalitet događaja na njegovo pamćenje, već i broj značajnih događaja koji se desi u određenom vremenskom periodu.

Posebnu vrstu autobiografskih sećanja predstavljaju takozvana fleš sećanja koja su živopisna i poprilično smo uvereni u njihovu istinitost. Obično se odnose na događaje koji su poznati širim masama. Istraživači su ispitivali ovaj fenomen sa događajima poput sletanja na Mesec i ubistva poznatih državnika. Ispostavilo se da postoje velika neslaganja oko detalja čak i ovih događaja, dok se opšte informacije generalno dobro pamte.

Veća slaganja postoje oko činjenica nego oko emotivnih stanja i stavova. Zanimljivo je da faktor iznenađenja ne igra ovde značajnu ulogu. Jednako su se loše pamtili događaji koji su bili očekivani koliko i oni koji su bili šokantni.

Elizabet Loftus, pionir u oblasti pouzdanosti autobiografskih sećanja, sprovela je istraživanja koja imaju pomalo zastrašujuće rezultate. Loftusova je uvela kao posebnu smetnju konzistentnost informacije.

Pošla je od ideje da smo svakodnevno izloženi toni informacija koje se mogu kositi sa našim prethodnim iskustvom, što posledično može dovesti do izmene naših sećanja. U jednom eksperimentu puštala je ispitanicima film. U filmu se auto kreće po putu i prolazi na raskrsnici pored znaka. Znak je u dve različite verzije filma bio ili znak upozorenja ili stop.

Jedino što je Loftusova menjala jeste pitanje koje je postavljala nakon gledanja filma. Kritično pitanje je bilo ono u kome se tražio odgovor da li je auto prošao pored znaka stop, dok je u filmu zapravo prošao pored znaka upozorenja. Kada dobiju ovako nekonzistentnu informaciju, ispitanici pokazuju pouzdanost tačnog prisećanja ispod verovatnoće slučajnog pogađanja. Ovi šokantni rezultati pokazuju koliko su naša sećanja krhka i sklona manipulaciji.

Loftusova se poslužila svojim rezultatima da objasni problem sa svedočenjem. Njena istraživanja pokazuju da je apsurdno odlučivati o nečijem životu na osnovu sećanja svedoka koja u tolikoj meri mogu biti iskrivljena.

Pregledom statistike ispostavlja se da je u Americi svedočenje koje se sastojalo iz lažnih sećanja zaslužno za trećinu pogrešnih presuda. Zbog mešanja u slučajeve za koje je smatrala da mogu biti posredovani izvitoperenim sećanjima Loftusova je bila više puta tužena.

Danas ona pokušava da razvije poseban terapeutski program zasnovan na usađivanju lažnih sećanja. Program je zamišljen da se odvija pomoću terapijskog postupka zvanog sugestija. Loftusova kroz ovu terapiju ima za cilj da se približi rešavanju problema poput gojaznosti ili kriminala. Iluzorna autobiografska sećanja stvorena kroz terapiju bi, na primer, gojaznom detetu ukazivala na to da voli da jede povrće, ili lopovu da ne voli da krade.

Pitanje je, međutim, koliko bi namerna manipulacija tuđim sećanjima bila etički korektna, a i koliko je uopšte značajna da biste otkrili da li ste u pravu Vi, roditelji ili ujak u priči o padu sa drveta.


Više od autora:

Kako je Lusi izgubila moć – zabluda o korišćenju deset odsto mozga


Da li nam je srodna duša potrebna?


Komentari
Katarina Stekić

Katarina Stekić

Umetnička duša zarobljena u telu naučnika. Može se reći i obrnuto. Večiti optimista i entuzijasta. Sve tajne čuva u svojoj kosi. Kada piše o sebi, govori u trećem licu. Kada piše za sebe, govori sama sa sobom. Kada piše o nauci, govori tako da je svi čuju.
Katarina Stekić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *