Prva transplatacija srca

Treći decembar 1967. godne:

Bila je nedelja. Predsednik SAD bio je L.B. Johnson. Predsednik SFRJ – Tito. U Britaniji se slušaju Bitlsi, „Hello Goodbye“ je u top pet hitova. Film „Začaran“ Stenlija Donena je najgledaniji film koji se pojavio u toku godine, dok je najprodavanija knjiga „The Confessions of Nat Turner“ Vilijama Stirona.

Dok se u Jugoslaviji gledaju“Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića, u Kejp Taunu (Južnoafrička republika), u hirurškoj sali Groote Schuur bolnice, pedesettrogodišnji Luis Vaškanski dobija prvo transplantirano srce u istoriji medicine.


Transplantacija srca je složen hirurški zahvat koji se vrši nad pacijentima koji boluju od završnih stadijuma bolesti kardiovaskularnog sistema; to obuhvata srčanu insuficijenciju/zatajenje srca i nekoliko bolesti koronarnih arterija koje se ne mogu tretirati na drugi način.

Procedura obuhvata preuzimanje srca preminulog donora i implnatiranje u pacijenta. Srce pacijenta se uklanja i zamenjuje donorovim. Približnooko 3,500 transplantacija srca izvrši se svake godine u svetu. Post – operativni period života je u proseku petnaest godina. Transplantacija srca ne smatra se lekom za bolesti srca, već samo metodom za spašavanje života pacijenta i poboljšanje kvaliteta njegovog života.

Kako se transplantacija razvila kao hirurška procedura?

Hiruški pribor iz perioda oko 1650.

Mnogo pre nego što je javnost poverovala da je transplantiranje organa uopšte i moguće, naučnici su vršili laboratorijska i hirurška istraživanja, čiji su rezultati bili obećavajući.

Dve stotine godina bilo je potrebno za razvitak naučne discipline, čija su saznanja od presudne važnosti za samo izvođenje transplantacije – imunologije.

Imunologija se razvijala kroz rad nekoliko nezavisnih naučnika, među kojima su najpoznatiji radovi: Erliha – koji je otkrio antigene i antitela, Landštajenra – koji je otkrio ABO sistem krvnih grupa i Mečnikova – koji je postavio opštu teoriju upale.

“U budućnosti biće moguće da se oboleli ljudski organi zamene zdravim organima hirurškim putem, uključujući arterije, creva, bubrege i srce”, parafraza je rečenice koju možemo sresti u radu “Tendencije u patologiji” Univerziteta u Čikagu 1907. američkog istraživača Sajmona Fleksnera.

No, i pored Fleksnerovih primarnih predviđanja, za “oca transplantacije srca” smatra se Norman Šumvej.

Norman Šamvej

“Otac transplatacije srca” – Norman Šamvej

Norman Šumvej u timu sa Ričardom Louerom dugi niz godina radio je na usavršavanju metode transplantacije srca. Šumvej i Louer radili su u bolnici Stendford univerziteta, gde su rešavali problem perfuzije, hirurške tehnike za popravku srčanih zalistaka.

Ključ njihovog uspeha bio je eksperiment koji je omogućio prekid priliva krvi i hirurzima omogućavao da rade u sredini bez krvi i adekvatno izvrše operaciju. Na kraju šezdesetih godinaŠumvej i njegov tim uverili su se da je jedina preostala preprekaka transplantaciji srca imunološko odbacivanje transplantanta.

Kristiaan Barnard *6 juni 1968.

Kristiaan Barnard
*6 juni 1968.

Njihov kolega, južnoafrički lekar Kristijan Bernard, poslužio se njihovim saznanjima, radio na usavršavanju tehnike i optimizaciji metode, pa je uspeo da svoje ime u istoriji ostavi iznad Šumvejevog;

Kristijan Bernard operisao je na prvoj transplantaciji srca u istoriji medicine 3. decembra 1967. godine, dok je “otac transplantacije srca” operisao tek 1968. u SAD.

Samo tri dana nakon prve transplantacije srca; koju je izveo Kristijan Bernard nad pedesettrogodišnjim pacijentom Lusiom Vaškanskom lekar Adrian Kantrovic izvodi prvu pedijatrijsku transplantaciju srca 6.decembra 1967., u Maimonides bolnici u Njujorku.  6. januara 1968. ubolnici Stanford univerziteta, operaciju konačno izvodi i Norman Šumvej.

Imunološki sistem kao prepreka

Ove hiruške intervencije u istroriji zabeležene su kao uspesi, međutim, pacijenti nakon same transplantacije nisu uživali u boljem kvalitetu života kakvim se obećavao nakon transplantacije. Prvi čovek sa transplantiranim srcem, Luis Vaškanski, živeo je samo osamnaest dana nakon transplantacije. Zašto?

Imunologija i problem imunološkog sistema koje je Norman Šumvej navodio kao prepreku postali su sve uočljiviji: transplantirani organi bili su odbacivani od strane domaćina i pacijenti su umirali.

Model ciklosporina

Model ciklosporina

Problem odbijanja transplantanta nastavio je da mori Normana Šumveja dugi niz godina. Tek 1970. shvatio je da upotreba lekova koji imaju sposobnost da smanje aktivnost imunološkog sistema može pomoći u zaustavljanju odbijanja transplantanta.

Džin Borel, 1970. pronalazi ciklosporin, aktivnu supstancu izolovanu iz gljiva, za koju se otkriva da deluje imuno supresivno. Ciklosporin tada zamenjuje tradicionalne lekove i omogućava veću bezbednost i uspešnost operacije.

Između 1971.i 1977.  Medicinski centar Kolumbija, izveo je veliki broj transplantacija srca, a pacijenti su u proseku živeli preko 14 meseci. Nakon toga upotrebom kortikosteroidnih lekova i ciklosporina, uz pravilnu negu pacijenata nakon operacije, post – operativni period života pacijenata se sve više povećavao, dok nije dostigao današnji – petnaest godina.

Heroji

Sajmon Fleksner, Norman Šumvej, Kristijan Bernard i ostali istraživači i hiruruzi, osobe su čija će se imena stalno pamtiti i pominjati u medicini, dok najveću zahvalnost, kako za njihov rad, tako i za spaspenje života hiljada ljudi, svi zajedno dugujemo onima koji su delom sebe to omogućili – dobrovoljnim donorima. Hvala.


Više od medicine:

Bolest koja sprečava hedonizam – Celijakija


Komentari

Nemanja Stanojević

Rođen u Zaječaru. Uči da bude doktor medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pravi naučne korake u Petnici. Pored nauke voli i umetnost. Piše poeziju i prozu; nekada se i bavio glumom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *