Razum, Apsolutni duh i istorija: filozofija istorije G. V. F. Hegela

tea-coffee-vodka-hegel

Imanuel Kant je insistirao na tome da je poznavanje onoga što leži van pojava – poznavanje same krajnje i apsolutne stvarnosti – van dosega uma, i da nam je zauvek uskraćeno. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770-1831) još jedan nemački filozof, nije mogao ovo da prihvati.

On je izgradio jedan sveobuhvatan metafizički sistem koji je nastojao da objasni stvarnost, da otkrije osnovnu prirodu i značenje univerzuma i ljudske istorije. U tom postupku on je sintetizovao vodeće struje misli svoga vremena: racionalizam prosvetiteljstva, romantizam i Kantovu filozofiju.


Celina iskustva ljudskog razuma

Hegel je „nasledio“ od prosvetitelja poštovanje prema razumu i uverenje da je univerzum pojmljiv – da ljudski intelekt može da nađe smisao u prirodi i ljudskom iskustvu.Hegel

Romantičari su ga naučili da ceni široku raznovrsnost ljudskog iskustva i da traga za istinom u raznovrsnosti kulturnog života i istoriji a ne u nepomenljivom prirodnom poretku. Od romantičara je naučio i da ceni važnost želje i strasti za motivaciju ljudskog ponašanja. Takođe od romantičara, Hegel je stekao ideju da treba da težimo da stvari vidimo celovito, kao organsko jedinstvo međuzavisnih delova, a ne kao pojedinačne izolovane atome.

Delio je njihovo uverenje da beskonačno – puno značenje ljudskog postojanja – nalazi izraz u konačnom svetu. Prihvatajući Kantovo mišljenje da um nameće svoje kategorije svetu, Hegel je naglašavao značaj mislećeg subjekta u traganju za istinom. Međutim, Kant je smatrao da mi možemo da spoznamo jedino kako nam neka stvar izgleda, a ne stvar samu po sebi.

Hegel je, nasuprot ovome, smatrao da je stvarnost saznatljiva ljudskom umu: um može da shvati konceptualne istine koje leže u osnovi sveg postojanja; on može da shvati osnovno značenje ljudskog iskustva.

Ista misao se može izraziti i na drugačiji način.

Kant je potvrdio bitni stav idealista da je saznajni subjekat taj koji organizuje naše doživljaje pojavnog sveta. Hegel je učinio gigantski korak dalje od toga tvrdeći da postoji unuverzalni um – Apsolutni duh – koji se diferencira u umovima mislećih pojedinaca. Um, sam po sebi jeste univerzalni činilac – duša ljudske vrste – čija se priroda može shvatiti putem misli.

Apsolutni duh

Apsolutni duh jeste istina u svojoj ukupnosti i celosti. Platon je verovao da je prava stvarnost:Ideja, statična, vanvremenska i nepromenljiva i da postoji u višem nadzemaljskom svetu, odvojeno od prolaznog sveta pojava koje uočavamo svakog dana. Hegel je međutim smatrao da je krajnja realnost obeležena promenom i razvojem i da se može naći u konkretnom svetu ljudskog iskustva; u kulturnom životu, institucijama i političkim sukobima, Ideja ili Duh se aktuelizuju.

Da bi otkrio najvišu istinu, ljudski um beži od predmeta ovoga sveta u višu stvarnost; pre se može reći da on teži dubljem razumevanju postojećih stvari. Svaki element ljudskog postojanja ima fundamentalnu i razumljivu strukturu, konceptualnu istinu koja je saznatljiva ljudskom umu.


Više od nauke:

ALHEMIJA – Između nauke, umetnosti i religije


Zadatak filozofije je, kaže Hegel, da sintetizuje ove manifestacije Apsolutnog duha, ove delimične uvide u krajnju stvarnost i da spozna istinu u njenom jedinstvu i ukupnosti.

Hegel nije video Apsolutni duh kao statičan već kao razvojni i element koji napreduje; istorija igra centralnu ulogu u njegovom filozofksom sistemu. U areni svetske istorije, istina se odmotava i obznanjuje se ljudskom umu.

Istorija je, za Hegela, razvoj duha u vremenu. Drugačije rečeno, istorija se može videti kao razvoj i aktuelizacija imanentnog Boga. Kao i romantičari, Hegel je rekao da svaki istorijski period ima prepoznatljiv duh ili karakter, koji ga odvaja od svakog prethodnog perioda i omogućava nam da ga sagledamo kao jednu organsku celinu.

Umetnost, nauka, filozofija, religija, politika i vodeći događaji tako su međusobno povezani da se za taj period može reči da poseduje organsko jedinstvo, istorijsku koherentnost. Tako možemo da govorimo o duhu renesanse, jer je sekularni i humanistički pogled prožimao kulturni život toga vremena; ili doba prosvetiteljstva, jer su sve faze kulture i misli osamnaestog veka dale izraza mehaničkom modelu svemira koji je razvio Njutn.

O Istoriji

Ali kako je istorija za Hegela dinamičan proces, jedan određeni istorijski trenutak mora se sagledavati kao prolazan, to jest, u odnosu na ono što mu je prethodilo i ono što mu je sledilo. Svako novo doba nasleđuje elemente iz prošlosti i u svojoj utrobi nosi seme budućnosti. Istoričari moraju da se izdignu nad pukim beleženjem događaja jednoga doba; oni moraju da prave razliku između onih događaja, ako i onih kulturnih izraza koji su samo sterilni, trošni ostaci jednog doba i dinamičnih snaga koje doprinose usponu budućnosti.

Ima li istorija značenje koje sve natkriljuje? Jesu li prošlost, sadašnjost i budučnost povezani nečim dubljim, što ujedinjuje više od igre slučaja? Uverenja da se istorija odvija prema jednom svrsishodnom planu proizilazi, naposletku, iz judeo-hrišćanske tradicije.

Drevni Jevreji istoriju su videli kao duhovni susret između ljudi i Boga. Bog je svoju volju obznanjivao kroz istorijske događaje, a u budućnosti Bog će uspostaviti na zemlji veliko doba mira, napretka i sreće. Za hrišćane, taj istorijski proces će kulminirati drugim dolaskom Hrista.

Hegel je verovao da svetska istorija otkriva raconalni proces; unutrašnji princip poretka leži u osnovi istorijske promene.

Um je vladar sveta… istorija sveta, prema tome, prikazuje nam se kao jedan racionalni proces

Postoji svrha i kraj istorije: širenje Apsolutnog duha. Tokom istorije, jedan unutrašnji Duh se pokazuje; postepeno, malo-pomalo, i bez ponavljanja, on se aktuelizuje, i postaje potpuno on sâm, shvatajući svoj krajnji cilj, koji je samospoznaja. Nacije i izuzetna ljudska bića „svetski istorijski“ pojedinci – kao što su Aleksandar Veliki, Cezar ili Napoleon – predstavljaju medijume kroz koje Duh ostvaruje svoje mogućnosti, dostiže samosvest.

Hegelova filozofija istorije

Hegelova filozofija istorije jeste moderni oblik teodiceje koja daje značenje, svrhu i smer istorijskim događajima. Kuda nas istorija vodi? Koje je njeno krajnje značenje? Za Hegela, istorija je napredak čovešanstva od manje ka većoj slobodi:

„..Finalni uzrok čitavog sveta, mi smatramo da je svest o sopstvenoj slobodi od strane Duha, a ipso facto, stvarnost te slobode… Ovo je rezultat na koji je prices Svetske istorije ciljao neprestano; i kome su žrtve .. kroz duge… vekove bile prinošene… Ideja o slobodi… (jeste) priroda duha, i apsolutni cilj Istorije.

Hegel je rekao da se duh manifestuje u istoriji kroz dijalektičku napetost između dve oprečne ideje ili sile; borba između jedne sile (teza) i njenog protivnika (antiteza) očigledna je u svim sferama ljudskih delatnosti.

Ovaj sukob suprotnosti dobija na intenzitetu i završava se u razrešenju koje objedinjuje obe suprotstavljene ideje. Misao i istorija onda ulaze u jednu novu i višu fazu, fazu sinteze, koja, apsorbujući istine unutar i teze i antiteze, dostiže viši nivo istine i viši stupanj istorije. Ubrzo, ova sinteza i sama postaje jedna druga teza, što dovodi do drugog sukoba između drugog niza suprotstavljenih sila; taj sukob, takođe razrešava se još višim sintezama.

Tako, ta dinamička borba između teza i antiteza – ponekad izražena kroz revolucije i ratove, ponekad u umetnosti, religiji i filozofiji – i njeno razrešenje u sintezi, objašnjava kretanje u istoriji. Ili, hegelovskim jezikom rečeno, Duh je bliži realizaciji – njegova racionalna struktura napreduje od potencijalnosti ka aktuelnosti.

Dijalektika 

Dijalektika je hod Duha kroz ljudske aktivnosti. Kako je Hegel smatrao da je sloboda sama suština Duha, sledi da su ljudska bića kroz istoriju napredovala ka svesti  o spostvenoj slobodi.

Ona su postala svesna svoje samoopredeljenosti, svoje sposobnosti da racionalno uređuju svoje živote prema sopstvenoj svesti. Ovo se ne odnosi samo na pojedince već na čovečanstvo uopšte.

Kretanje

Kretanje

S iskustvom i zrelošću, čovek stiče mudrost i svest o sopstvenm urođenim mogućnostima. Isto tako i kolektivno čovečanstvo, krećući se napred iz epohe u epohu, stiče uvid u značenje i svrhu svoje prirode i razvoja.

Hegel je pratio evoluciju slobode koju je smatrao ciljem svetske istorije. U drevnom istočnjačkom svetu, samo jedna osoba bila je oslobođena – despotski vladar. Istočnjaci nisu stekli saznanje da je „Čovek kao takav slobodan“.

Svest o slobodi prvi put se pojavila među Grcima. Međutim, zato što je „njihova blistava sloboda bila spletena sa institucijom ropstva“, Grci, a isto ako i Rimljani, „znali su samo da su neki slobodni – a ne i čovek kao takav“.

Germani, „pod uticajem hrišćanstva, bili su prvi koji su teki svest da je čovek,kao čovek, slobodan“, da ljudska ličnost ima beskonačnu vrednost.

Biće potrebno da prođu mnogi vekovi da ovaj princip subjektivne slobode, začet u ranom hrišćastvu sa vrhuncem u Luterovoj reformaciji, bude primenjen na političke odnose.


Dostojevski U Zapisima Iz Podzemlja

Komentari
Bojan Dražić

Bojan Dražić

Rodjen 1985 (znak Bik, podznak Lav). Potrebno obrazovanje stekao u Petnici, bioskopu, biblioteci i kafani, suvisno u skolama razlicitih stepenova. Poducava jos uvek sebe (vestini pisanja) i druge (vestini citanja). Bibliofil i filmofil. Priprema sopstvenu smrt kao igrano-dokumentarni film iz druge polovine XXI veka.
Bojan Dražić

2 thoughts on “Razum, Apsolutni duh i istorija: filozofija istorije G. V. F. Hegela”

  1. Des says:

    Sve je super, samo Hegelova dijalektika nije razvoj prema teza-antiteza-sinteza modelu. To je model po kom Fihteova transcendentalna filozofija funkcionise, i predstavlja zapravo jednu losu beskonacnost. Primenjivanje tog modela na Hegelovu filozofiju zasluga je esteticara Teodora Fisera – odlicna stvar za zavarati se u pogledu razumevanja Hegela. 😉

    1. Slobodan Popara says:

      Nudimo Vam priliku da objavite tekst na portalu u kome mozete objasniti to stanovište. Naravno u skladu sa formama i uređivačkom politikom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *