Vakcina za početnike, kako je nastala i čemu služi

Početni simptomi velikih boginja slični su simptomima gripa: groznica sa porastom temperature do 38.3 °C, bolovi u mišićima, malaksalost, glavobolja. Kasnije, javljaju se mučnina, povraćanje i bolovi u leđima.

Ovakvi simptomi traju i povlače se nakon 2 do 4 dana, dok se za 12-15 dana po infekciji virusom Variole vere mogu videti prve lezije – male, crvenkaste tačke na sluzokoži usne duplje, jezika, nepca i grla. Lezije ubrzo pucaju, oslobađajući veliku količinu virusa u pljuvačku.

Virus velikih boginja preferira ćelije kože, stvarajući karakterističnu makulopustularnu ospu. Osip se javlja 24-48h nakon pojava prvih lezija u usnoj duplji. Najčešće se javlja na čelu, zatim širi na celo lice, gornje ekstremitete i trup i naposletku na donje ekstremitete.

Od ovog trentuka infekcija virusom velikih boginja može krenuti različitim kursevima, rezultirajući s četiri tipa velikih boginja – obična, modifikovana, maligna i hemoragična.


Vidi Još: 

Bakterije: Uvek loše ili ipak ima i dobrih? 


Srbija dobro zna za velike boginje. Poslednja velike epidemija velikih boginja desila se baš na teritoriji nekadašnje Jugoslavije 1972. godine.

Epidemija je rezultovala sa 175 obolelih, dok je 35 ljudi imalo fatalni ishod. No, od tada, pa do današnjeg dana epidemija velikih boginja nije bilo, i sve zahvaljujući planu eradikacije virusa variole, koji je kao najznačajniju meru imao – vakcinaciju.

Zapravo je sve započelo s kravom; s kravom i mlekaricom.

Sarah Nelmes, 1796. godine,  živi svakodnevni život niže klase u Engleskoj. Bavi se mužom krava. Njene vredne, ali otvrdle i bolne ruke stalno su u kontaktu sa vimenom krava. Iznad nje, bezglasno stoji krava Cveta (eng. Blossom), naviknuta na Sarin dodir, ne buni se.

Sara i Cveta obavljaju svoju dužnost, ne znajući da su inficirane virusom kravljih boginja. Sara na svojim rukama primećuje slične kraste koje je uočila na vimetu krave Cvete.  Virus kravljih boginja, iz iste je porodice kao i virus velikih boginja. Još od davnina je primećeno da može da inficira i životinje i ljude.

Početkom 18. veka, farmeri koji su u svakodnevnom kontaktu sa životnjiama primećuju da osobe koje su preležale infekciju izazvanu virusom kravljih boginja, ostaju sigurni i imuni u jako čestim epidemijama velikih boginja. Ova povezanost između infekcije virusom kravljih boginja i virusom velikih boginja privlačila je pažnju mnogih lekara i naučnika tog vremena.

Želeći da konačno razreši ovu misteriju, Edvard Džener sprovodi mali eksperiment, koji ostavlja veliki trag u medicini. U Berkelijskoj parohiji nalazi osmogodišnjeg dečaka, sina svog bašotvana. Dečak se zvao Džejms Fips i odgovarao je Dženerovom zahtevu da osoba na kojoj će eksperiment biti sproveden bude potpuno zdrava.

Nakon toga, uzeo je gnojni sadržaj sa kraste na rukama mlekarice Sare Nelms, koja je bila inficirana virusom kravljih boginja. Taj sadržaj je inokulirao (uneo virus) u obe ruke osmogodinjšem dečaku.

Dečak tada dobija groznicu, ali ne i potpuno manifestnu bolest izazvanu virusom kravljih boginja.  Narednih šest nedelja Džener je pratio zdravstveno stanje dečaka. Groznica se bila povukla i dečak je ozdravio, ne razvivši bolest.

Nakon toga, Džener uzima uzorak promene na koži od pacijenta koji boluje od velikih boginja i taj sadržaj inokulira osmogodišnjem dečaku. Pretpostavljalo se da će nakon toga dečak oboleti od velikih boginja, međutim to nije bio slučaj. Dečak je ostao savršeno zdrav. Da bi potvrdio svoju pretpostavku Džener je dečaku sadržaj promene na koži obolelih od velikih boginja, inokulirao više od dvadeset puta, i dečak nijednom nije obolelo.

Tako je ovom postupku dato ime – vakcinacija; prema latinskoj reči vacca, što znači krava.

Koliko god Džnerevom eksperiment bio morbidan i neetički sa aspekta današnje medicine, on predstavlja osnovu za razvoj najvećeg dostignuća medicine – vakcina.

Po definiciji, vakcina predstavlja biološku supstancu, koja kada se aplikuje osetljivom domaćinu prouzrukuje nastanak imunskog odgovora.

Sam postupak ima veoma dugu istoriju; budisti su pili zmijski otrov kako bi postali imuni na njihov ujed, u Kini se primenjivala zaštita od velikih boginja udisanjem ili utrljavanjem u kožu sasušenih krusta boginja, a u Indiji utrljavanjem proceđenog gnoja ovih pustula.

Dženerov rad koji dokazuje da osobe koje su preležale kravlje boginje ne mogu da obole od velikih boginja predstavlja prvi naučni pokušaj suzbijanja bolesti imunizacijom.

Imunski sistem je kompleksni sistem ćelija i njihovih produkata sa velikim brojem funkcija u ljudskom organzimu. Jedna od funkcija jeste i prepoznavanje i odbrana organizma od stranih supstanci – antigena. Zbog kompleksnosti imunskog sistema on se teorijski deli na urođeni i stečeni.


Vidi Još:

Epidemija gojaznosti u Srbiji


Prirodni ili urođeni imunitet čine ćelije koje organizam ima po rođenju. Predstavlja prvu liniju odbrane od mnogobrojnih antigena, ali i učestvuje u pobuđivanju stečenog  imunskog sistema.

Čine ga niz specijalizovanih ćelija, koje deluju nespecifično u odnosu na tip antigena – makrofagi, neutrofili, ćelije prirodne ubice itd.

Stečeni imunitet razlikuje se od urođenog u dve krucijalne stvari. Prva je da stečeni imunski odgovor deluje visoko specifično – striktno na određeni antigen, i ima veliku sposobnost memorije. U ovom imunskom odgovoru posrednuju T i B limfociti.

Vakcinacija se zasniva na ove dve osobine stečenog imunskog odgovora.

Ulazak odgovorajućeg mikroorganizma (bakterije, gljivice, parazita) i virusa u naš organizam prvo dovodi do aktivacije urođenog imuskog odgovora, jer je napomenuto da je on prva linija odbrane.

Urođeni imunski odgovor ima određene ograničenosti u smislu načina odbrane, a to je da ne deluje specifično, te mikroorganizmi mogu naći mehanizme da ga poraze i zaobiđu. Međutim ovaj imunski odogovr, kada prepozna strano telo, dovodi do aktivacije stečenog imunskog odovora i deobe velikog broja T i B limfocita.  Nastali T i B limfociti nisu bilo koji limfociti, nego visoko specifični limfociti, sposobni da visoko specifično prepoznaju antigen koji je prodro u organizam i unište ga.

Nakon uništenja antigena, jedan deo imunskih ćelija – T i B limfocita, ostaje u našem organzimu i funkcioniše kao – memorijska ćelija. To je ćelija koja je zapamtila kontakt sa antigenom u kontaktu s kojim je nastala.

Svaki put kada taj antigen, ili antigen visoko sličan tom, prodre u naš organizam, ova memorijska ćelija promptno reaguje, bez potrebe za ponovnom indukcijom stečenog imunskog odgovora od strane urođenog imunskog odogovora, i bez potrebe za odabiranjem baš onog limfocita koji visoko specifično može da prepozna i uništi taj antigen.

Iz ovoga vidimo da je imunski odgovor nakon svake sledeće ekspozicije istom antigenu mnogo brži, jači i efikasniji i sve to zahvaljujući memorijskim ćelijama. Zbog ovako brzog, jakog i specifičnog odogovora memorijskih ćelija simptomi bolesti su jako slabi ili se uopšte i ne razvijaju, tako da je osoba zaštićena.

Vakcinacija štiti pojedinca, ali i celu populaciju.

Kolektivni imunitet je otpornost jedne populacije prema nekim bolestima i može se definisati kao proporcija imunih u kolektivu. Ukoliko je veliki broj ljudi u populaciji imuno, veoma mala je incidenca kontakta inficirane osobe sa osetljivom osobom, tako da kolektivni imunitet ne samo da smanjuje verovatnoću da pojedinac oboli od određene bolesti nakon kontakta sa antigenom, nego smanjuje i verovatnoću pojave epidemije.

Ako je veliki broj ljudi u populaciji zaštićen, čitava populacija biva zaštićena, jer je populacija imunih barijera za širenje antigena.

Sam stepen kolektivnog imuniteta zavisi od mnogo faktora; vrste štetnog agensa, načina na koji se oboljenje prenosi, intenziteta kontaktata u populaciji, gustine populacije…

Morbili?

Male boginje, ospice su visokozarazno oboljenje koje pripada grupi osipnih groznica i zahteva stepen kolektivnog imuniteta od 94% da bi postojala barijera za širenje agensa. Svako smanjene pokrivenosti vakcinacijom prekida tu barijeru i populacija postaje visoko osteljiva na ovu bolest. Drugim rečima, povećava se verovatnoća da će doći do kontakta između inficirane i osetljive osobe.

Veliki problem kod morbila je vremenska rupa između isteka imuniteta koji novorođenče dobija od majke i imunizacije vakcinom. Imunitet dobijen od majke u ovom slučaju traje 6-8 meseci, a za vakcinacijom se započinje nakon 12 meseci. Dakle, vremenska rupa od 6 meseci između isteka imuniteta i davanja vakcine je vreme kada u kontaktu sa štetnim agensom novorođenče oboleva.

Smanjenjem pokrivenosti vakcinisanih od morbila, ova ekspozicija novorođenčeta s virusom morbila se drastično povećava, te sve veći broj dece oboleva od ove bolesti.

Virus se prenosi  direktnim kontaktom sa obolelom osobom preko respiratornih kapljica, kašljanjem, kijanjem.

Kod ove bolesti dolazi do promena na koži, krajnicima, sluzokoži ždrela i disajnih puteva.

Nakon kontakta sa ovim virusom, njegovo umnožavanje počinje u dušniku i bronhima. Nakon 2-4 dana virus prodire u okolne limfne čvorove koji se uvećavaju. Na sluznici usne duplje i grla javljaju se karakteristične Koplikove mrlje.


Vidi Još:

Kako je nastao eliksir potencije?


Daljim tokom bolesti virus prodire u ćelije raznih organa. Na površini kože se zapaljensko žarište nalazi oko lojnih žlezda i folikula dlake. Ospa je vodeći klinički simptom koji se javlja nakon 5 dana po infekciji. Javlja se najpre na koži glave, iza ušiju, a zatim se širi od glave prema trupu i ekstremitetima kao kada kap vode klizi niz telo.

Kod nekih osoba virus morbila izaziva progresivno i često smrtonosno zapaljenje pluća, imunosupresiju, zapaljenje srednjeg uha, pa u tom stanju smanjenog imunskog odgovora može doći do udruženih infekcija sa drugim virusima i bakterijama od kojih su najopasnije one koje izazivaju meningitis i encefalitis.

Lek za morbile ne postoji, već je terapija isključivo simptomatska.

Danas se u svetu preko 80% dece vakciniše protiv ovih bolesti pre navršenog prvog rođendana – u brojkama, vakciniše se preko 130 miliona dece godišnje. Rezultati su impozantni – procenjuje se da se na ovaj način godišnje spasi život najmanje 3 miliona dece, i da se sprečava invalidnost (slepilo, mentalna retardacija …) dodatnih 750.000 dece.

Zato je jedna od najpouzdanijih mera prevencije oboljenvanja od morbila – vakcinacija.

Komentari

Nemanja Stanojević

Rođen u Zaječaru. Uči da bude doktor medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pravi naučne korake u Petnici. Pored nauke voli i umetnost. Piše poeziju i prozu; nekada se i bavio glumom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *