Zašto prolazak kroz vrata izaziva zaboravljanje

Pišeš beleške. Hemijska koju koristiš, odjednom prestaje da radi. Iznervirano shvataš da nemaš više ni jednu u svojoj sobi. Setiš se da je u kuhinji bila neka hemijska na pultu. Odšetaš do kuhinje, ali tada već shvataš da ne znaš šta tražiš tamo. Spaziš čokoladu. A da, mora da je to ono što hoćeš.

Zadovoljno se vraćaš se u svoju sobu sa velikom čokoladom punom lešnika. Sedaš da nastaviš da pišeš, ali onda se tek setiš… Hemijska! Ne, ovo nije situacija u kojoj nemaš koncentracije i treba da zaključiš da je dosta učenja za taj dan. U stvari, to je fenomen potvrđen 2011. godine u naučnom radu koji nosi naziv: ,,Prolazak kroz vrata izaziva zaboravljanje”.www.quora.com

Gabriel Radvanski, psiholog sa Notr Dam Univerziteta, je 20 godina pokušavao da dokuči zbog čega mozak, najmoćniji organ, nije u stanju da nas podseti zašto smo kročili u kuhinju. Deluje da su razlozi potpuno intuitivni: previše je vremena prošlo, nismo dovoljno usmerili pažnju na zadatak ili nam on nije ni bio previše važan. Vođeni sasvim drugačijom idejom, Gabriel Radvanski  i njegov tim, izveli su seriju eksperimenata. Zaključili su da iza ovog fenomena leži sposobnost mozga da na specifičan način organizuje misli.

U prvom eksperimentu, ispitanici su igrali kompjutersku igricu. Njihov zadatak je bio da dođu do stola na kome se nalazi predmet (npr. crvena kupa ili ljubičasti disk) i odnesu ga do drugog stola, gde bi naišli na sledeći predmet i njega odneli do trećeg stola, gde bi opet bio novi predmet itd.

Ključna instanca ovog eksperimenta jesu stolovi koji su se nalazili ili u istoj sobi, ili u različitim sobama. Relacija koju su ispitanici prelazili da bi došli do stola u drugoj sobi, jednaka je relaciji između stolova unutar iste sobe. Takođe, u toku prenošenja objekat je bio spakovan u virtuelni ranac i ispitanik nije mogao da ga vidi. S vremena na vreme, ispitanici su upitani da li znaju koji su objekat prenosili.

Kada bi prelazili u novu sobu, pitanje je postavljeno neposredno nakon prolaska kroz vrata. Kao što je i pretpostavljeno, njihovi odgovori su bili i sporiji i manje precizni kada su prolazili kroz vrata i išli u novu sobu, nego kad su prelazili put iste dužine, ali ostajali u istoj sobi.


Više od nauke:

Suecki kanal – geostrateška okosnica dugog XIX veka


Kako bi zaključak bio opravdan, izveden je isti eksperiment u realnim uslovima. I dalje je bilo dve situacije: prolazak kroz vrata u novu prostoriju da bi se preneo objekat i šetanje od jednog do drugog stola u istoj prostoriji.

Objekat je bio zapakovan u kutiju da ne bi mogli da pogledaju u njega prilikom odgovaranja na pitanje. Ispitanici koji su prolazili kroz vrata da bi odložili objekat na sto, u odnosu na one ispitanike koji su ostajali u istoj sobi, lošije su odgovarali na pitanje koji su objekat prenosili.

Štaviše, ,,razlika između dve grupe bila je velika kao kamion”, rekao je Radvanski. Istraživači su pomislili da je možda u pitanju efekat konteksta, odnosno bolja reprodukcija znanja u uslovima u kojima je to znanje stečeno. Ne bi li odbacili ovu pretpostavku, izveli su  i treći eksperiment.

Neki od ispitanika prolazili su kroz jedna vrata da bi ušli u novu prostoriju, a zatim se vraćali u prethodnu prostoriju kroz druga vrata. Povratak u prostoriju u kojoj su videli objekat, ukoliko je efekat konteksta ono što stoji iza ovog fenomena, trebalo je da im povrati sećanje, ali nije.

time.com,,Efekat praga” (,,The Doorway effect”), govori nam da na pamćenje ne utiče samo koliko smo obratili pažnju na nešto, to nešto što desilo ili koliko smo se potrudili da isto to i zapamtimo. Umesto toga, pamćenje funkcioniše na optimalnom nivou.

Čuvamo informacije ,,na dohvat ruke” sve dok naš mozak ne oceni da nam nisu više preko potrebne i zamenjuje ih novim, potrebnijim informacijama u datom trenutku. U suprotnom, naš um bi bio zakrčen velikom količinom informacija. Upravo tako tim sa Notr Dam Univerziteta objašnjava svoje nalaze.

Memorijske reprezentacije kojima mozak barata u ovom slučaju, nazivaju ,,situacionim modelima”. Prostorija u kojoj smo bili, događaji koji su se odigrali u njoj, a takođe i naše misli, osećanja i postupci dok smo bili u toj prostoriji postaju jedna celina, širi plan. Nakon što promenimo situaciju (uđemo u novu prostoriju) naš mozak ocenjuje da je manje važno ono što se desilo u prethodnoj prostoriji i oslobađa mesto novim informacijama.

Ceo prethodni situacioni model biva zapamćen, zapečaćen i prosleđen u neki ,,dublji deo mozga” te nam je stoga teže i duže traje prisećanje nekog detalja iz tog modela.

Uočen prilikom prolaska kroz vrata, ovaj fenomen ipak nije vezan samo za čisto fizičke uslove u kojima su sećanja nastala.

Naša memorija povezana je mrežom asocijacija. Način na koji je povezana može biti određen fizičkim prostorom u kojoj su sećenja nastala. Takođe, može biti povezana i, uslovno rečeno, ,,mentalnim prostorom”. Odnosno, sve misli koje nam se u datom trenutku vrzmaju po glavi čine jednu memorijsku mrežu.

Baš kao što promena prostorije izaziva efekat praga, isto se dešava i sa promenom mentalnog prostora, tj. kad nas neka nova ili iznenadna misao prene iz čitave mreže prethodnih misli. Na primer, kada ste prekinuti u pola razgovora, prilikom povratka u razgovor često je pitanje ,,Gde smo beše stali?”.

Takođe, kada se vraćate kući po zaboravljene ključeve od kola i, na vašu nesreću, sretnete poznanika na tom putu i počnete da pričate sa njim, vrlo verovatno ćete zaboraviti zbog čega ste uopšte pošli natrag kući.

Otkriće efekta praga donelo nam je novi uvid u način organizacije naše memorije. Kao značajno otkriće, dobilo je seriju istraživanja tehnikama snimanja mozga u kojim se nazire postojanje i neuroloških dokaza situacionog modela. Sve u svemu, dok arhitekte ne pronađu bolje prostorno rešenje, ovaj nesumnjivo koristan fenomen i dalje će nas svakodnevno iritirati.

Možemo ili da počnemo da zapisujemo po rukama po šta smo krenuli u drugu prostoriju ili da poslušamo savet Radvanskog: ,,Prag je loš, izbegavaj ga po svaku cenu!”.

ancient_doorways


Više od portala:

O Shvatanjima Perverzije

Komentari
Nevena Mijatović

Nevena Mijatović

Entuzijastični student psihologije koji želi PROMENE. Na svako 'zato', doda još tri 'zašto' zbog čega su joj interesovanja raznovrsna i tužna je kad bilo koju priliku mora da odbije. Ne razume zbog čega bi sredila svoj kreativni haos (što u glavi, što oko sebe). Letnje je dete i od skoro uživa u gramofonu. Od malih nogu pleše, a već 3 godine drži i časove plesa deci koja dele njenu ljubav.
Nevena Mijatović

Latest posts by Nevena Mijatović (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *