Analiza političke situacije u Italiji – Mateo Renci i njegova politička kockanja

Ekonomska pozadina

Italijanska privreda predstavlja treću po veličinu privredu u Evrozoni i jedna je od najvećih na svetu. Međutim, uprkos velikom brutodruštvenom proizvodu od 1,81 trilion dolara italijanska ekonomija ima veoma loše pokazatelje.

Javni dug je na nivou preko 130% BDP-a, privreda je od krize do 2015. zabeležila ozbiljnu recesiju, a budžet je u konstantnim godišnjem deficitu. Takođe, nezaposlenost je na nivou od preko 11%, dok je nezaposlenost mladih na nivou 40%. Bankarski sistem se takođe suočava sa ozbiljnim problemima likvidnosti i treća najveća banka Monte Pastki je pala na državne jasle sa prekopotrebnom pomoći od oko 9 milijardi evra. U takvoj ekonomskoj situaciji, Italija je jedna od država gde je broj pristiglih migranta na najvišem nivou.

Može se reći da takav kontekst odlično odgovara populistima i oni ni u Italiji nisu propustili šansu da se pojave i ojačaju u vidu ksenofibne Severne Lige i komičara Bepe Grila i njegovog Pokreta 5 zvezdica.

Zašto italijanska država nije sposobna da reši ove probleme?

Italija je država sa veoma nestabilnim vladama i od 1945. ih je imala preko 60. U takvim okolnostima nema prostora za ozbiljnije reforme, sprovođenje dugoročnih politika, već se potezi baziraju na održavanju tananih većina i političkom potkusurivanju. Takođe, političari koji su imali duže mandate, poput Berluskonija, nisu naročito ni radili da probleme rešavaju.


Sa portala:

Patris Lumumba


Sistem je jedan od najkorumpiranijih u državama OECD-a, gde je produktivnost javnog sektora minimalna, a plate glavnih menadžera javnih preduzeća najveće na nivou celog OECD-a (prosek od 650 000 evra godišnje) uz luksuzni vozni park. Glavni sindikati, poput najvećeg CGIL, uglavnom štite već zaštićene radnike u dubioznom javnom sektoru, dok mladi nemaju nikakve šanse na tržištu rada.

Fluktuacija radne snage i kompetitivnost je mala, a sindikati i lobiji velikih kompanija održavaju prevaziđene modele poslovanja zbog trenutne koristi na račun globalne konkurentnosti. U takvim okolnostima u januaru 2014. nakon unutarpartijskog prevrata na mesto premijera dolazi mladi Mateo Renci sa javno obznanjenim ciljem totalne reforme sistema.

Gde Renci nalazi teškoće i kako odgovara na njih?

Upravljanje Italijom, a naročito na reformski način, predstavlja posao prolaženja između raznih Scila i Haribda. Sa jedne strane se nalazi globalna politička situacija, Evropska unija i njena pravila, globalno tržište i masovne migracije, a sa druge strane čitav spisak domaćih problema i izazova.

Renci je uspeo da obezbedi spoljnopolitičku stabilnost koja mu je dala mogućnost da sprovodi svoju politiku bez jačih spoljašnjih pritisaka. Osvojenih 40% za socijaldemokrate na izborima za evropski parlament 2014. mu je dalo kredit zbog spašavanja od naleta populista, ali i Frederiku Mogerini iz njegove vlade na veoma visokom položaju u birokratiji EU.

Ekonomske reforme sa ciljem podsticaja privrednog rasta veoma su spore, s obzirom da je teško proceniti odakle krenuti i zbog spore parlamentarne procedure. Antikoruptivni zakon o javnim nabavkama je paralizovao određene javne institucije procedurama, dok su za pro-biznis reforme sindikati na ulice izveli na desetine hiljada ljudi uz podršku nekih njegovih partijskih kolega.

Skroman ekonomski rast, smanjenje poreza najsiromašnjim radnicima i manji pad nezaposlenosti jesu zabeleženi, ali nedovoljni da bi građani osetili značajniji boljitak.

U okolnostima veoma trome države i zakonodavnih institucija, Renci se odlučio na nekoliko rizičnih koraka.

Prvi je bila reforma izbornog zakona koja bi budućim prvoplasiranim partijama davala ogromne bonuse u mandatima koji bi im omogućili stabilne većine. U tim momentima podrška rencijeve Demokratske partije (PD) i Pokreta 5 Zvezdica nalazila se na sličnom nivou od nešto preko 25%, te bi potencijalna pobeda protivnika dala vrlo stabilan mandat konfuznim populistima komičara Grila.

Drugi rizičan potez je referendum o ustavnim reformama u decembru 2017. Novi ustav bi slaboj vladi i predsedniku vlade dao veća ovlašćenja, a prejak i uticajan dvodomi parlament oslabio. Rezultat ovog referenduma Renci je garantovao svojom ostavkom i referendum izgubio sa 40% prema 60%, a zatim i podneo ostavku. Za opciju „protiv“ bio je ostatak političkog spektra od Berluskonija do Grila i Severne Lige, a do samog referenduma populistički plotuni su na račun nepopularnih reformskih mera već delimično okrnjili popularnost Rencija.


Vidi još:

Kaplan o haosu i anarhiji


Politička kocka dobijanja širokih ovlašćenja za reforme i stabilizovanja političkog sistema (sve) sa jedne i gubitak premijerskog mesta (ništa) sa druge strane, ovog puta se završila na štetu Rencija. Kao šok dolazi i otcepljenje levičarskijih elemenata u dve nove partije progresivista, što Pokret 5 zvezdica u anketama lansira na ubedljivo prvo mesto u gotovo svim anketama.

Povratak na vlast kroz novo kockanje?

Renci nastavlja sa rizičnim potezima i odmah raspisuje unutarpartijske izbore za lidera, time rizikujući i to poslednje mesto izvora formalne političke moći. Na tim izborima ubedljivo pobeđuje sa skoro 70% dva protivnika, Emiliana i Orlanda, i za početak osvežava legitimitet u svojoj partiji.

Takođe, Đentolini koji je izglasan za premijera ispred PD-a nakon referenduma i ostavke Rencija, blizak mu je saveznik. Uz novi unutarpartijski legitimitet, novog starog lidera Demokratske partije, pogledale su i srećne okolnosti po pitanju njegovih rivala. Dve sveže otcepljene levlje partije progresivaca nisu uspele da se izbore za širu podršku u političkoj areni i po svim istraživanjima su ispod cenzusa.

Čak bi im i koalicija teško omogućila da pređu cenzus koji će se po reformi već donetog zakona najverovatnije biti na 5%. Sa druge strane, unutarpartijska stabilizacija je Demokratskoj partiji donela jačanje rejtinga koja je u delu istraživanja ponovo prva.

Druga srećna okolnost je Pokret 5 Zvezdica koji ne uspeva da ojača preko 30% i čija je popularnost u padu.

Katastrofalno rukovođenje gradom Rimom koji je na upravljanje ova partija dobila nakon lokalnih izbora, pokazalo je da lake poruke neće rešiti komunalne probleme poput odlaganja đubreta ili gradskog prevoza.

Uz komunalni fijasko, išlo je i hapšenje nekoliko funkcionera iz gradskog veća. Objašnjenje loših rezultata rukovođenja Rimom od strane grilovog pokreta glasi da je „teže rukovoditi Rimom nego Italijom“, što je sebi svojstveno objašnjenje. Zato i ne čudi iznenađujuće loš rezultat na jučerašnjim lokalnim izborima u preko 1000 lokalnih samouprava za ovaj pokret.

Koliko je povratak Rencija zaista moguć i šta on donosi Italiji?

U trenutnim okolnostima, Rencijev povratak na vlast nije nemoguć poduhvat, iako je nakon referenduma tako delovalo. Delom su za te šanse zaslužni neozbiljni protivnici, a delom i rizični potezi koji mogu dati dobit i realna reformska orjentacija jednog premijera nakon više decenija.

Sam potencijalni povratak na vlast bi bio samo uvod za novi ulazak u arenu, sa novim legitimitetom i možda još nekim saveznikom iz bivšeg establišmenta sa pozicije demohrišćanskog desnog centra. Rencijev novi pristup politici u 2017. mnogi porede sa Makronom i zasniva se i na nešto većoj evrofiliji nego ranije.


Vidi još:

Između sloboda i jednakosti


Došao ponovo na vlast ili ne, probleme čije je rešavanje pokrenuo Renci, svako će morati da rešava ako ozbiljnije želi da se bavi vođenjem Italije. U suprotnom će jedna ozbiljna država sa ozbiljnom privredom da sa svim svojim potencijalima potone zbog katastrofalne organizacije društva i kratkovide političke elite.

Kada se pogleda politički spektar i lideri koji su u ponudi, jedino Mateo Renci zaista može da u praksi nešto konkretno ponudi, iako i njega optužuju da je neretko retorski isprazan ili demagog. Međutim, neko koga bi u Nemačkoj ili Austriji nazvali demagogom, za Italiju je najargumentovaniji i najrealističniji političar.

Dalji razvoj događaja u ovoj državi i šire će pokazati koliko će Rencijevi rizični potezi doneti njemu, ali i Italiji.

Klikom na sliku posetite stranicu organizacije “Novi treći put”

Komentari