Francuske reforme II – Makronova pobeda nad populističkim Scilama i Haribdama

Klikom na sliku posetite stranicu organizacije “Novi treći put”

Odakle Makron?

U našem prethodnom tekstu ste mogli da čitate kako izgleda današnja Francuska, sa kojim se problemima suočava i koje su probleme pokušali da reše reformisti premijer Vals i njegov ministar ekonomije Emanuel Makron.

Veliko je pitanje, čak i za ljude koji već duže vreme prate izborne prilike u Francuskoj, kako se relativno nepoznat mladi političar neočekivano pojavio sa nezavisnom listom u centru pažnje i na kraju pobedio na izborima za predsednika.

Dolazak Makrona nije bio iznenadan i očigledno je dobro tempiran još u aprilu 2016. kada je kao ministar kreirao svoj pokret za predsedničke izbore u maju 2017.

Još pre nastanka njegovog pokreta “En Marche”, Makron je kao ministar imao jedan od najviših rejtinga od svih političara na političkoj sceni Francuske. Dok su vlada, premijer i predsednik Oland primali ozbiljne udarce od populističkih plotuna i sa levice i sa desnice, ministar ekonomije je mahom ostao netaknutog rejtinga.

On je brzo svoj personalni rejting preneo i na svoj pokret, a nakon toga je izašao i iz vlade, tako sprečivši potencijalnu štetu po sebe. Iz skupa u skup, broj pristalica na njima je rastao, uskoro je oko njega bila armija volontera, a finansijeri i mediji su prepoznali značajan potencijal u nezavisnom kandidatu naspram nepopularnog establišmenta i opasnih populista sa levice i desnice.

Podrška Makrona je takođe rasla sa oko 10% na oko 20% pred prvi krug predsedničkih izbora.

Ideološko poziciranje između Scila i Haribda

Francusko biračko telo i njihovi politički stavovi su se značajno promenili u poslednja dva izborna ciklusa. Ekstremnija desnica i konzervativniji vrednosni stavovi su nakon rafiniranja diskursa od strane Marin Le Pen prihvatljiviji  široj publici.

Antikapitalistička i populistička levica dobija takođe na značaju u periodu krize. Odgovor partija establišmenta išao je takođe u ovom pravcu, odnosno populističko pomeranje ili na skali društvenih vrednosti ili na strani ekonomije.

 Konzervativni opozicioni Republikanci su odabrali katolički konzervativnog i ekonomski liberalnog tačeristu Fijona naspram društveno liberalnijeg Alana Žipea.

Sa druge strane, bivši premijer Manuel Vals koji je bliži centru izgubio je od levog populiste Benoa Amona na unutarpartijskim izborima kod vladajućih socijalista.

Republikanci su sa Fijonom napravili ustupak populistima, prelaskom na populistički diskurs po pitanju društvenih pitanja, ali sa veoma radikalnim ekonomskim reformskim programom. Sa druge strane, Socijalisti su na ekonomskom planu pribegli da se bave populizmom, ali su po pitanju društvenih sloboda ostali dosledni.

U takvim okolnostima Fijon je ugrozio biračko telo Marin Le Pen, a Benoa Amon biračko telo robespjerovskog levičara Melanšona. Gde je tu Makron?

S obzirom da su se ovi potezi odigravali paralelno, pitanje pozicioniranja se moralo rešavati u hodu. Između Scile koja obećava ekonomsko blagostanje i ogromne redistribucije kada za to nema osnova i Haribde koja stvara društvene polarizacije radi svoje kratkoročne dobiti, Makron je uspeo prođe i izbegne obe opasnosti.

Svoj diskurs je bazirao na sintezi tradicije francuske levice i desnice, a siguran strogi politički centar osigurao mu je liberalni Bajru i podrška njegove partije.

Ova sinteza je značila branjenje u javnosti nepopularnih stavova od strane najpopularnije ličnosti. Zalaganje za dublje integracije u EU, pro-tržišne reforme, liberalne društvene vrednosti i seča glomaznog javnog sektora, bi mnogi u 2017. proglasili za politički suicid. U ovom kontekstu je to značilo pobedu.

Realističnost i umerenost u turbulentnim vremenima

Tajna Makronovog uspeha su bile lekcije koje su umereniji političari naučili nakon pobede desnih populista u SAD-u i glasanjem za BREXIT.

Takođe, birači su na primeru spomenute dve države mogli da vide da populisti neće ništa instant rešiti i da su više izazvali anarhiju i produbljivanje nestabilnosti.

Holandski premijer Mark Rute je na svom primeru pobede nad Gertom Vildersom pokazao kako na veoma vešt način preokrenuti situaciju na štetu populista, a sličnu metodologiju je koristio i Makron.

Makron se nije adaptirao populistima, ali je adaptirao diskurs problemima koje građani imaju, odnosno pokušao je da za njihove probleme nađe odgovor sa realistične pozicije.

Sintezom različitih ideologija je uspeo da gađa širi centar kod birača koji su ostali politički akteri bežanjem na ideološke polove ostavili praznim. Takođe, za razliku od drugih država gde je jedna populistička opcija bila usamljena, ali sama najjača, u Francuskoj su populisti bili međusobno sukobljeni i međusobno isključivi kao opcije.

Relativno slični Amon i Melanšon su se otimali za istih oko 25% birača, a Fransoa Fijon je uspeo da ugrozi Marin Le Pen, dok je afera sa zapošljavanjem svoje porodice na fiktivna radna mesta u državi ugrozila njega i kredibilitet njegovog manifesta. Fransoa Fijon se u kampanji zalagao za seču od 500 000 državnih službenika i ozbiljnu štednju u javnom sektoru, ali se aferom da je sam zapošljavao na fiktivna radna mesta u javnom sektoru predstavljala ozbiljan udarac na polju njegove doslednosti.

Takođe, radikalan pro-tržišni program, uz malo optimzima i mnogo „gorkih pilula“ nije nešto sa čim bi se identifikovao najveći broj francuskih birača koji su tradicionalno skeptični prema tržišnom kapitalizmu.

U takvim okolnostima, Makron se postavio na sigurnu poziciju gde ga niko ne može ozbiljnije ugroziti po pitanju diskursa. Njegov diskurs je paradoksalno istovremeno značio i realizam i optimizam, i status quo i promenu, i pobedu establišmenta i poraz establišmenta.

Pored diskursa, Makron je uspeo da nađe i izbalansiranu izbornu platformu, a da većinu platformi svojih protivnika predstavi nerealističnim, kakve uglavnom i jesu bile. Think Thank “Institut Montaigne” je izračunao koliko koštaju platforme svih kandidata i jedino su se platforme Makrona i Fijona pokazale kao realistične i ostvarive.

Od ta dva izborna programa koja su postizala slične efekte u ekonomiji, Makronov je bio dosta umereniji i tako privlačniji široj publici. Zanimljivo je da je Markon poslednji objavio svoj predizborni program, te i ne čudi zbog čega je najbolje pozicioniran na skali.

Osim posedovanja realistične platforme, bitno je nametnuti dojam da su populističke platforme na polju društvenih pitanja ekstremne ili na polju ekonomije nerealne i štetne. U direktnom duelu u drugom krugu, Makron je uspešno pobedio Marin Le Pen upravo na polju demistifikacije nerealističnosti njene platofme po pitanju izlaska iz zone evra, carina i na polju stvaranje dodatnih podela u društvu.

Melanšon je sa druge strane u kampanji obećavao dodatno zapošljavanje javnih službenika i povećanje njihovih plata, bez ozbiljnijeg obrazloženja odakle to platiti.

Dodatno zaduživanje u državi gde je javni dug 96% BDP-a i deficit preko 3% ili povećanje poreza u državi koja ima jedne od najviših poreskih stopa na svetu zarad ojačavanja pozicije javnih službenika kojih ima preko 5 miliona (22% od celokupne radne snage) i koji se zapošljavaju po klijentelističkoj, nepotističkoj ili partijskoj liniji deluje kao ekonomski suicidalan program ili bar kao ubrizgavanje steroida svom parazitu.

Pobeda reformizma nad populizmom

U ovakvim okolnostima gde je populizam ili približavanje populizmu izgledalo kao da nosi pobedu, zapravo je donelo pobedu umerenosti i realističnosti.

Reformski pristup je pobedio populistički i tako produžio šanse za postepene promene i početak rešavanja nagomilanih problema Francuske države. Markon je uspeo, iako je izabrao nepopularnu početnu poziciju za današnje vreme. Za razliku od Odiseja koji je prošao pored Scile kao manjeg zla i izgubio deo mornara umesto celog broda, Makron je na nivou podviga izbegao i jednu i drugu opasnost.

Iako su opasnosti izbegnute da dođu na vlast, obe ekstremnije ideološke pozicije i dan danas sede u parlamentu i čekaju prve slabe tačke vlasti. Sinteza levice, desnice i centra jeste pobedila, ali je pitanje koliko će moći da izdrži na vlasti kao koncept uprkos ubedljivoj većini poslanika.

Koliko će takva sinteza politika i kadrova biti održiva dati rezultata na vlasti i koliko će bitka protiv sistema biti teška možete čitati u našem sledećem tekstu iz serijala “Francuske reforme”.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *