Francuske reforme III – Filip i Makron, reforme i igranje na tankoj žici

 

Klikom na sliku posetite stranicu organizacije “Novi treći put”

Kombinovani kabinet i težak start

Pobeda Emanuela Makrona na francuskim predsedničkim izborima predstavljala je svojevrsnu “revoluciju”, kako i glasi naziv knjige novog predsednika. Umereni kandidat nezavisne liste pobedio je istovremeno i partije establišmenta i populiste sa ideoloških polova, a na parlamentarnim izborima osvojio preko 350 od 577 poslanika.

Na prvi pogled deluje kao odlična startna pozicija za svakog predsednika i izgleda kao solidna šansa za reformu sistema koji je pred pucanjem. O poslovima koji očekuju francuskog predsednika i premijera smo pisali u našim prethodnim tekstovima iz naše serije, ali variraju od racionalizacije državne potrošnje, preko reforme javnog sektora i borbe protiv kartelisanih elita do stvaranje uslova za ekonomski rast.

Pobednički predsednikov pokret “En Marche” je na izbore izašao sa programom koji je predstavljao sintezu levice, desnice i centra, te se to i odrazilo na premijersko rešenje i sastav vlade. Za premijera je odabran gradonačelnik grada Avra i član partije Republikanaca, Eduar Filip, kao najlevlje rešenje u partiji desnice. Sam Emanuel Makron je svojevremeno bio najdesnije rešenje, u ekonomskom smislu, u celom okruženju socijalista i vladi. Ovim personalnim rešenjima je taj vid sinteze bio potpun, s obzirom da su današnje dve glavne ličnosti u državi najtržišniji socijalista i najlevlji konzervativac.


Vidi Još:

Francuske reforme II – Makronov izborni trijumf


Kabinet je takođe raspoređen po ideološkim pozicijama i partijskom poreklu kadrova. Finansije i privredu su preuzeli bivši republikanci, pitanja preraspodele bivši socijalisti, ekologiju čuveni zeleni aktivista Nikola Ulo, dok su ostale pozicije zauzeli kadrovi liberala Bajrua i novih ličnosti u politici iz pokreta „En Marche“.

Korišćenje kadrova koji su poreklom iz drugih partija i koji su već neko vreme u politici imalo je i svoju cenu. Premijer Filip je morao da vladu rekonstruiše već u junu, iako ju je formirao u maju. Ministar poljoprivrede, bivši socijalista, je optužen za nepotizam, a ministri iz partije Fransoa Bajrua su podneli ostavke zbog nenamenskog trošenja EU sredstava unutar partije.

Ovi skandali su pokazali kakvi se stvarni problemi kriju unutar francuskog establišmenta i potrebu za reformom sistema koji pokazuje ozbiljne znake unutrašnjeg truljenja. Iako je biračko telo izglasalo Makrona sa velikom podrškom i na predsedničkim i na parlamentranim izborima sa reformskom platformom, javnost ne gleda blagonaklono na reforme.

Delovanje vlade i igranje na tankoj žici

Glavno pitanje uspešnosti vlasti i realne snage za sprovođenje reformi u Francuskoj je pitanje odnosa nivoa podrške i protoka vremena. Predsednik i vlada su došli sa visokim stepenom podrške sa ciljem reforme i promene francuske države. Predsednik i premijer imaju i natpolovičnu većinu koja je dovoljna za izglasavanje svih reformiskih zakona.

Ono što je izvesno, bez obzira na uspeh reformi, je da će vladi i predsedniku podrška zbog tih zakona krenuti da pada. Iako su građani glasali za promene, neće ih prihvatiti sa zadovoljstvom kada one budu imale direktne posledice po njih. Kako je i vlada ideološki kombinovana, tako će i delovanje tokom petogodišnjeg mandata biti kombinovano.

Prva polovina mandata, kada je podrška na još zavidnom nivou, biće namenjena potezima karakterističnim za desni centar i nepopularnim reformama. Ministri finansija i privrede Žeral Darmano i Bruno Le Mer će imati ozbiljan zadatak da racionalizuju državnu potrošnju, spuste budžetski deficit ispod 3%, zaustave zaduživanje koje ide ka 100% BDP-a i naprave uslove za privredni rast.

Uz sve ovo ide i otpuštanje u javnom sektoru koji broji 5 miliona ljudi i fleksibilizacija radnog zakonodavstva koje je jedno od najrigidnijih i apsolutno van konteksta sadašnjeg stanja privrede. Čitav niz nepopularnih i teških poteza koje će vlada morati da odradi i koji će je koštati podrške manje ili više.

Prva polovina mandata će ličiti na delovanje jedne konzervativnije vlade neke ublažene verzije tačeriste Fransoa Fijona.

Druga polovina mandata će biti namenjena za povećanje javne potrošnje, oko 50 milijardi evra javnih investicija i razne mere koje se tiču poboljšanja životnog standarda i koje su namenjene da stupe na snagu kada se u državi uvede red. Glavno pitanje je da li će vlada izdržati prvu polovinu mandata i koliko će je to koštati.

Odgovor se nalazi u veštini i sposobnosti najviše ministra finansija Žerala Darmanoa i ministra privrede Bruna Le Mera. Na dvojici ministra se nalazi najozbiljniji zadatak. Za razliku od većine vlasti, ova nije imala svoj medeni mesec kada je niko ne napada i kada su svi prema njoj blagonakloni, već od prvog dana hoda na tankoj žici popularnosti.

Darmano i Le Mer kao noseće ličnosti prve polovine mandata nove vlade

 

Kako izdržati prvu polovinu mandata?

Emanuel Makron i vlada Eduara Filipa ne smeju da ponove greške Matea Rencija i njegovog reformskog pristupa u Italiji. Renci je takođe došao sa velikom podrškom i reformskom platformom, ali je brzo izgubio na popularnosti i omogućio populistima da eksplodiraju sa rejtingom.


Vidi Još:

Francuske reforme I – Dolazak Valsa


Renci je suviše optimistično obećavao boljitak i izlazak iz krize, a rezultati su dolazili suviše sporo ili je establišment previše usporavao implementaciju reformi. Za to vreme su Pokret 5 Zvezdica i Severna Liga genereisali ogromne nivoe podrške kroz svoje populističke plotune u pravcu vlade i na kraju porazili premijera po pitanju njegovog referenduma.

Sličan problem ima i vladajuća garnitura u Francuskoj, ali je vidljivo opreznija. Prednosti Makrona i Filipa u odnosu na Rencija su stabilniji politički sistem, brojnija većina u parlamentu i binarna populistička opozicija. Postojanje u isto vreme i populističke desnice u vidu Marin Le Pen i populističke levice u vidu Melanšona koje su međusobno isključive je donekle olakšavajući faktor za vlast.

Prednost je i postojanje drugoplasirane partije Republikanaca, koja je tokom izbora za predsednika imala kandidata Fijona sa još radikalnijom reformskom platformom. Radikalnije pozicije u opoziciji mogu da služe kao strašila koja pokazuju građanima da bi u suprotnom imali ili još drastičniju seču i drastičnije reforme ili nestabilne vlade ekstremnih opcija i neizvesnost.

Na vlasti Emanuela Makrona i Eduara Filipa je da se predstave kao sposobna, umerena, realistična vlast, koja ipak brine za socijalnu sigurnost i koja predstavlja stabilnost  koja daje neke rezultate u nestabilnom svetu.

Pozitivna okolnost po vladu je to što je ekonomska situacija u Evropi nešto bolja, što se u Francuskoj pokrenula neka privredna aktivnost i što je konačno nezaposlenost na nivou države pala ispod psihološke granice od 10%. Ukoliko se ovakvi trendovi nastave ili vladinim delovanjem ubrazaju i uvede red u državi, 2022. situacija u Francuskoj može izgledati zaista drugačije.

Ono što trenutno odmaže vlasti su skorašnje egomanijačke i elitističke eskapade predsednika Makrona koje traće prekopotrebnu popularnost na besmislice. Zbog toga i ne čudi što je po jednoj od poslednjih anketa od 2. avgusta, premijer Eduar Filip popularniji od predsednika Makrona.

Na sadašnjoj vladajućoj garnituri je da nastavi u pravcu reformi, da građanima isporuči opipljive rezultate i da ne dovede do dolaska populista koji bi zemlji oduzeli pet godina za ozbiljan rad ili bi joj naneli ogromnu štetu na dugi rok. Francuske reforme moraju da se nastave.


Sa portala:

Desni socijaldemokrata – Jovan Skerlić

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *