Francuske reforme – Dolazak Valsa – kako je sistem pretvorio reformatora u pinjatu

Kako Francuska izgleda danas i zašto promene

Klikom na sliku posetite stranicu organizacije “Novi treći put”

Francuska je jedna od najuticajnijih država sveta, sa bogatom istorijom, preko 60 miliona stanovnika i sa pozicijom druge najjače sile unutar Evropske unije.

Ona poseduje i prekomorske departmane, frankofoni uticaj i izvan svog kontinenta, izvesnu meku moć, ali i nuklearni arsenal, blue-water mornaricu sa nosačem aviona i treću najveću privredu na nivou Evrope. Na prvi pogled impozatni podaci, ali samo „na papiru“.

Francuska privreda je u stagnaciji, iako od 2014. beleži određen oporavak, stope rasta su ispod nivoa proseka Evropske unije, ali i Evrozone. Takođe, privreda je globalno nekonkuretna, unutar državnih granica nekompetitivna, a država je u konstantnom deficitu iznad 3% i neprestano se zadužuje.

Francuski javni dug se u 2017. popeo do tačke od 96% BDP-a. Osim prevelike potrošnje, državna služba se nalazi u ogromnom problemu. Broj ljudi u državnoj službi prelazi 5 miliona što je 22% aktivne radne snage, dok je prosek država OECD-a tek 15%. Takav sistem nije ostao imun  na korupciju, nepotizam, partokratiju i klijentelizam. Na primeru predsedničkog kandidata Fijona i njegove afere sa zapošljavanjem supruge na fiktivnom radnom mestu u javnom sektoru, može se videti da je problem dublje u sistemu.


Vidi Još:

Analiza Britanske laburističke partije


Sa druge strane, nezaposlenost se nalazi na nivou od blizu 10%, a osim ljudi u državnoj službi, još 5 miliona ljudi na neki način zavisi direktno od državnih sredstava. Na osnovu analize glavnih podataka, može se reći da je Francuska država sa velikim regionalnim i čak globalnim potencijalima, ali država koja je donekle „zapuštena“ i nespremna za izazove 21. veka.

Dolazak Valsa kao pokazatelj novog pristupa 

Od početka globalne ekonomske krize do 2014. se po pitanju reforme francuske države veoma malo radilo. Mandat Sarkozija i prva polovina mandata Fransoa Olanda protekli su u nejasnoj ekonomskoj politici i sa malo opipljivih rezultata. Naime, Fransoa Oland je na vlast došao sa platformom da je on jedan običan i normalan čovek i uz klišeiziranu levičarsku platformu. Vlast Olanda od 2012. do 2014. nije dala nikakve značajnije efekte, a ekonomski parametri su čak pogoršani.

Kao najveći fijasko se pokazao čuveni porez od 75% za bogate koji se primenjivao dve godine i zbog kog je najveći broj ljudi sa velikim primanjima otišao u susedne države, a naplata je brzo i drastično opala. U takvim okolnostima loših rezultata i lošeg rejtinga  samog predsednika, Oland u martu 2014. smenjuje tadašnji kabinet i postavlja mlađe i pro-tržišno personalno rešenje iz svoje partije na čelo vlade.

Dužnost preuzima Manuel Vals, kao kadar koji je sa svojim timom imao cilj da prodrma francusku privredu, podstakne rast i sredi javne finansije. U javnosti je personalni rejting Valsa bio visok, sa imidžom čvrstog ministra bezbednosti i uz nadimak „matador“ zbog svog španskog porekla.

Međutim, problemi dolaze suviše brzo. Socijalistička partija i najveći broj njenih kadrova nije spreman za takav vid promene. Jedan broj ministra, poput ministra obrazovanja i budućeg predsedničkog kandidata Benoa Amona, daje ostavke zbog promene politike vlade i Vals biva primoran da sastavlja drugi kabinet u avgustu iste godine.

Za ministra privrede u novoj vladi biva postavljen Emanuel Makron i tandem Vals-Makron dobija najviše medijskog prostora kao takozvana „golobrada mladost“ koja bi trebalo da promeni državu.

Nepopularni predsednik se delimično povlači i svoj mandat završava bez kandidature za drugi, sa rejtingom od 4% u javnosti i ne pojavljuje se kao centralna figura države. Medijski prostor prepušta vladinim kadrovima. Na prvi pogled deluje kao dobro prokrčen put za slobodan rad i dokazivanje. Vrlo brzo se pokazuje suprotno.

Pretvaranje reformatora u pinjatu

Članstvo i funkcioneri nisu prihvatili Valsa i njegovu politiku u potpunosti, s obzirom da je najveći broj članova na ideološkoj poziciji vlasti Miterana iz 20. veka i klasične socijalističke politike. Iako je većina establišmenta socijalističke partije bila korektna i tolerantna prema njegovim potezima, evidentno je bilo da nema bazu iz koje bi mogao da crpi snagu za svoje reforme.

Osim minimalne tolerancije u svojoj partiji, svi ostali politički akteri su bili neprijateljski nastrojeni prema novom premijeru. Migrantska kriza koja je 2014. i 2015. Eskalirala, dala je municije ekstremnoj desnici, a vlast se nije snašla ni tokom terorističkih napada. Tokom reforme francuskog zakona o radu, koji je jedan od najrigidnijih na svetu i propisuje nedeljno radno vreme od 35h, Vals se dovijao kroz alternativne procedure za većinu.

Sindikati, javni sektor i partije levice su izveli na stotine hiljada ljudi na ulice i praktično držali celu državu u haosu. Pritisak na državu je bio ogroman, a ministar ekonomije Makron je na ulicama ušao u verbalnu konfrontaciju sa sindikalistima. Vals je brzo prešao put od „matadora“ do „španske mazge“, a rejting mu je pao na trećinu od momenta dolaska na vlast.

Kada se pogleda ono što su pisali zapadni državnici reformatori iz svog iskustva, a da su bili sa slične pozicije levog centra poput Tonija Blera, možemo videti zbog čega je ishod bio neuspeh Valsa. Za reforme i sprovođenje politike bliže centru je potrebna pobeda unutar svoje partije, sklanjanje stare garde i pobeđivanje na izborima na talasu takve politike. Vals nije imao ništa od toga. Na mesto premijera je postavljen i nije nikada imao širu podršku u partiji, stara garda je kreirala i mlađe kadrove slične njima, a stranka je pobedila na talasu klasične levičarske dvadesetovekovne politike.

Za miteranovske kadrove je on delovao kao svojevrsni „kidnaper partije“, iako je partija već imala tendenciju približavanja političkom centru.

Mladi reformator je u takvim okolnostima pretvoren u pinjatu koju je štapom lupao ko god je mogao. Napadi po pitanju ekonomske politike su najčešće bili demagoški, naročito sa pozicije sarkozijevih republikanaca, jer su sa svojim predsedničkim kandidatom Fijonom na izbore izašli ne samo sa istim, nego i značajno radikalnijim programom.

Završni ishod

U aprilu 2016. Makron, kao tada najpopularniji političar u državi, formira svoj pokret i ubrzo izlazi iz vlade. Tim potezom izbegava dalju štetu po svoj rejting i tempira formu pred ubedljivu pobedu na izborima sledeće godine sa relativno sličnim programom.


Vidi Još:

Jovan Skerlić


Sa druge strane Manuel Vals daje ostavku u vladi i kandiduje se unutar partije za predsedničkog kandidata. Na unutarpartijskim izborima gubi od socijaliste Benoa Amona koji pobeđuje sa levo populističkim diskursom, a partija na izborima doživljava fijasko od oko 6% osvojenih glasova. Od 10 miliona birača iz 2012. socijalisti 2017. spadaju na 2 miliona, a biračko telo im preuzimaju Makron i Melanšon.

Nakon kompletne vertikale vlasti od predsednika do lokalnih samouprava, konfuzna politika i lutanje partiju postavlja u poziciju petoplasirane snage na političkoj sceni. Nasleđe reformskog pristupa Valsa nastavlja Makron u drugoj formi i sa značajno više snage i podrške u javnosti. Za Valsa se može reći da je možda pravi čovek za dati ekonomski kontekst, ali u pogrešno vreme i na pogrešan način došavši u priliku da nešto menja.

Pobeda Makrona sa sličnom plarformom pokazuje da je Vals vrlo verovatno bio u pravu, ali nije bio u stanju da u toj situaciji izađe kao pobednik. Kako se Makron probio do pozicije pobednika kroz more populističkih manifesta i agresivnih konkurenata, videćete u našem sledećem tekstu.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *