Patris Lumumba – Naslednik Prokletih

„Te 1961. godine, Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu, ubijen je Patris Lumumba, Gagarin je poleteo u kosmos, održana je prva konferencija Nesvrstanih u Beogradu, prosečna plata se povećala na 50 hiljada starih dinara…“

…govorio je Branko Cvejić, setnim glasom, kojim je pokušavao da evocira uspomene na neka sretnija vremena, dok se je u pozadini svirala prepoznatljiva melodija Zorana Simjanovića. Druga epizoda kultne jugoslovenske serije „Grlom u jagode“ Srđana Điđe Karanovića je bila završena.

Zapalio sam cigaretu i sedeo zamišljen, po ko zna koji put žaleći što sam rođen kada je ta država počela da se raspada, prenelo me je pitanje mlađeg brata. „A ko je taj Patris Lumumba“?

Bilo je to teško pitanje, čak i za jednog istoričara. Nepravda koju je vekovima trpeo afrički kontinent, ogledala se čak i u nauci, budući da je izučavanje istorije, barem u pogledu kurikuluma, prilično evrocentrično.

Sama činjenica da je Veliki rat, koji se smatra kamenom međašem između „dugog XIX i kratkog XX veka“(Erik Hobsbaum) jedan od uzročnika imao upravo u činjenici da je Nemačka ostala kratkih rukava u jagmi za Afrikom, upućuje na kraj Evrope kao ose oko koje se svetska zbivanja vrte.

Posmatrano iz duge istorijske perspektive evropsko osvajanje i dekolonizacija Afrike odigrali su se velikom brzinom. Samo u tri decenije od 1880. do 1910. godine izvršena su glavna osvajanja,  do je samo dve decenije, od 1955. do 1975. godine bilo dovljno vremena da se okonča doba imperija.

Nakon Drugog svetskog rata, tačnije već poslednjih ratnih dana, postalo je jasno da svet dobija novu podelu moći, kada su dojučerašnji saveznici, SAD i SSSR, ispoljili vrlo otvoreno suparništvo glede polaganja prava na svetskog hegemona.

Iako nisu imali kolonijalnih poseda, bilo je jasno da nekadašnje velike evropske imperije, Velika Britanija i Francuska, te Belgija i Holandija sa svojim značajnim kolonijalnim posedima, iznurene ratnim razaranjima u svakom pogledu, neće moći da pariraju dvema super-silama.

Kako primećuje francuski istoričar Filip Kurten, ideološko opravdanje kolonijalne vladavine oslabilo je opadanjem rasizma i kulturnog šovinizma koji su bili izuzetno jaki pokreti krajem 19. veka.

Više se nije smatralo moralnim činom da se „civilizuju primitivni narodi na drugim kontinentima“. Čak suprotno, držanje kolonija protiv njihove volje izazivalo je protivljenje u svetskom javnom mnjenju. Takođe broj članica Ujedinjenih nacija iz Afrike rastao je svake godine.


Više od istorije:

Suecki kanal – geostrateška okosnica dugog XIX veka


Ipak, ideološki činioci su bili sekundarni u odnosu na praktičnu vojno-ekonomsku nemogućnost održanja kolonija, što je Britanija bila primorana da prizna već 1947. kada su Indija i Pakistan postale nezavisne države, a Francuska je, pak izabrala teži način, kada je njena armija do nogu potučena kod Dijen Bijen Fua u Vijetnamu, 1954. te vojnim neuspesima u Alžiru.

Što se tiče same Afrike, vidovi otpora kolonijalistima su postojali od samog početka, u vidu pobuna lokalnih narodnih i religijskih vođa, poput Abdel-Kadira u Alžiru ili ustanaka naroda Šona i Ndebele u tadašnjoj Rodeziji.

Konačna pobeda u borbi za afričku nezavisnost imala je svakako korene u savremenom nacionalizmu – obliku političke organizacije preuzetog sa zapada ili prilagođenog drugim neevropskim zemljama (kao što je Indija) sa ciljem da se preuzme kolonijalna država kao okvir za obnovljeni i nezavisni afrički politički život.

Što se tiče nacionalizma zasnovanog na osnovnim principima, zajedničkom kulturno-jezičkom identitetu, samo je Somalija uspela da ujedini dve prethodne kolonije, britansku i italijansku, u zajedničku državu zasnovanu na rečenim kategorijama.

Neku vrstu otpora organizovale su elitne političke partije kao što su Zapadnoafrički nacionalni kongres ili Afrički nacionalni kongres u Južnoj Africi, koji su isticali ekonomsko-socijalni aspekt.

Patris Emeri Lumumba,

pripadnik naroda Tetela i rođen pod imenom Elias Okit Asombo (prezime na jeziku Tetela znači „naslednik prokletih“) bio je jedan od vinovnika tzv. druge faze dekolonizacionog procesa, koju je obeležilo popuštanje metropola, nepremnih za vojno gušenje pobune, pred demonstracijama i štrajkovima i konačno priznavanje nezavisnosti kolonije. Lumumba je bio osnivač Kongoanskog nacionalnog pokreta i prvi demokratski izabrani premijer nezavisnog Konga.

Njegova tragična sudbina bila je primer novog vida kolonijalizma. Naime, kada oružana borba postane preskupa i neizvodiva, metropole su davale nominalnu nezavisnost bivšim kolonijama, ali dovođenjem na vlast poslušničkih režima i vojnih hunti, i dalje imale i te kakvog uticaja na život dojučerašnjih podanika.

Obrazovan u katoličkoj, a zatim i protestantskoj školi i konačno školi za poštanske službenike, neformalno se sam obrazovao, proučavajući dela prosvetitelja, posebno Voltera i Rusoa. Učlanjenjem u Liberalnu partiju Belgije 1955. stekao je korisna praktična znanja, koja će mu pomoći da tri godine kasnije osnuje Kongoanski nacionalni pokret. Ovaj pokret se nije zasnivao na etničko-jezičkim principima, već pre svega na panafrikanizmu, državnoj ekonomiji i pravu afričkih naroda na samoopredeljenje.

Vrlo harizmatičan i odličnih oratorskih sposobnosti, ubrzo je oko sebe okupio čitavu armiju sledbenika i učestvovao na Kongresu sveafričkih naroda, koji je u Akri organizovao predsednik Gane, Kvame Nkrumah. Oktobra 1959. biva uhapšen zbog širenja anti-kolonijalne propagande i organizovanja demonstracija i osuđen na 69 meseci zatvora. Zanimljiv podatak je činjenica da je suđenje počelo istoga dana kada i okrugli sto na kome se odlučivala konačna sudbina Konga, 18. januara 1960.

Uprkos zatočeništvu, njegova partija je osvojila većinu na lokalnim kongoanskim izborima, a Lumumba je pod pritiskom delegata oslobođen i dozvoljeno mu je da prisustvuje kongresu, koji je doneo odluku da od 30. juna 1960. Kongo postane nezavisna država, sa vladom koju će sastaviti pobednici izbora, raspisanih za maj mesec.

Nakon pobede, Patris Lumumba je 23. juna postao prvi premijer nezavisnog Konga. Jedan od prvih poteza koji je načinio bilo je povećanje plata javnim službenicima, osim vojske, što je, prirodno, izazvalo ogromno nezadovoljstvo.

S druge strane, u kongoanskoj vojsci su komandni kadar činili još uvek isključivo belgijski oficiri, što je lokalnim uticajnim vojnim vođima dalo povoda da započnu pobunu. Kako bi smirio situaciju, Lumumba je smenio belgijske oficire i komandu prepustio Viktoru Lunduli i Džozefu Mobutuu, ignorišući Lundulino neiskustvo i glasine o vezama Mobutua sa belgijskim i američkim obaveštajnim službama.

Ovaj akt ipak nije smirio pobunu, a nekoliko Evropljana je bilo ubijeno u zasedama, što je dalo povoda Belgiji da interveniše, poslavši šest hiljada vojnika. Simptomatično je što su belgijske trupe okupirale Katangu, prirodno najbogatiju provinciju.

Uskoro je Katanga proglasila nezavisnost, pod vođstvom Moaze Čombea, uz podršku Belgije i rudarskih kompanija. Lumumba je tražio intervenciju UN, međutim, trupe nisu imale mandata za vojne akcije protiv pobunjenika u Katangi, iako je rezolucija Saveta bezbednosti 143. proklamovala povlačenje belgijskih trupa i razmeštanje snaga Ujedinjenih nacija. Ubrzo, Lumuba i predsednik Kasa-Vubu prekidaju odnose sa Belgijom i šalju molbu Nikiti Hruščovu da obrati pažnju na situaciju u Kongu, te zatražio materijalnu pomoć u naoružanju i opremi, kako bi prebacio trupe u Katangu i ugušio pobunu.

Istovremeno, i provincija Kasai proglašava otcepljenje od Konga, a Lumubma šalje Mobutua da interveniše. Vojna intervencija je bila uspešna, ali uz velike ljudske žrtve, a naročito su stradali civili, što je izazvalo i određene etničke pobune različitih naroda.

Predsednik Kasa-Vubu je želeo da se reši Lumube i njegovog panafrikanstva, te da zavede federalnu upravu, gde bi federalne jedinice bile sačinje po etničkom ključu. Lumumba je i dalje pokušavao da privoli UN da intervenišu, preteći da će ukoliko odbiju, u Kongo dovesti sovjetske trupe. Iza sebe je imao podršku parlamenta, uprkos nastojanjima Kasa-Vubua da ga diskredituje i smeni.


Više od autora:

“Nije punk bio nikakav simptom dezintegracije… Punk je bio muzika..” –Nastanak Jugoslovenske Pank scene


Međutim, nakon uspešnog gušenja pobune u provinciji Kasai, general Mobutu je izvršio državni udar. Skupština UN je odlučila da prizna delegate Mobutua na uštrb onih koje je ranije postavio Lumumba, koji je ubrzo uhapšen od strane trupa predvođenih Mobutuom.

Ovo je izazvalo snažne proteste SSSR-a u Ujedinjenim nacijama. Sovjetski predstavnici su tražili momentalno oslobađanje Lumumbe i hapšenje Čombea i Mobutua. U znak podrške, jugoslovenski, indonežanski, marokanski i cejlonski kontigenti su se povukli iz Konga.

U kampu u kome je Lumumba bio zatočen je izbila pobuna. Jedna grupa vojnika je zahtevala njegovo oslobađanje, dok je druga insistirala na egzekuciji. Na savet nekadašnjeg belgijskog ministra za kolonije, Harolda Lindena, odlučeno je da se Lumumba prebaci u Katangu, gde je ubijen 17. januara 1961. godine, a za to se saznalo tek nakon skoro mesec dana, 13. februara.

Vest o pogubljenju Patrisa Lumumbe je izazvala masovne demonstracije, praćenje neredima i paljenjem i demoliranjem belgijske ambasade u Beogradu, a protestovalo se i u Ljubljani, kao i u Njujorku i Londonu.

U Jugoslaviji, pod uticajem novoproklamovane politike nesvrstanosti, vladalo je posebno osećanje rezigniranosti, do te mere da su ljudi kojima se želeo prišiti epitet negativca davao nadimak Čombe.


Više od politike:

Orla (ne) daju na večnu stajanku

Komentari
Nikola Pavlović

Nikola Pavlović

Doktorant na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bavi se političkim idejama druge polovine XIX veka, posebno socijal-demokratijom i međunarodnim odnosima do izbijanja Velikog rata.
Nikola Pavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *