Praznik radničke solidarnosti?

Jedan vek i tačno tri decenije nakon čikaških nemira zbog kojih je i ustanovljen, praznik rada i dalje se tradicionalno obeležava svakog prvog majskog dana širom planete.

Dok mesari zadovoljno trljaju ruke u danima pred praznik i unapred broje imaginarni kapital dok mese 48. kilogram ćevapa, grupe mladih se teatralno razilaze u grupnim četovima, revoltirani nepremostivim razlikama u dogovorima, radnici u Srbij… gde su nam radnici?

U skladu sa predviđenim merama štednje, građani Srbije ove godine slave praznik rada i uskršnje praznike na isti dan. Koalicija Prvi maj-Uskrs izborila se za svoje mesto u kalendaru neradnih dana, pritom strogo poštujući pravilo o isključivo jednodnevnom slavlju.


Vidi Još:
Patris Lumumba


U zemlji teško prelaznih cenzusa, koalicija PM-U nije uputila žalbe povodom ove odluke. Naprotiv, smatraju je sjajnom prilikom da se građani konačno ujedine – ove godine će, po prvi put u novijoj istoriji Srbije, komšija vernik sa drugog i komšija anarhista sa četvrtog sprata, zajedno zapaliti vatru pomirenja, pa makar ona bila i podno roštilja.

Nekad na Hejmarketu, danas u supermarketu (odsek: MESARA), radnička klasa bori se za svoje mesto u prvim majskim danima. Poštujući klasičnu 8+8+8 formulu (8kg mesa za 8h ručanja i 8 dana oporavka), radnici 21. veka zaboravili su pravi razlog iza obeležavanja prvomajskih praznika i glorifikacije rada, borbe za pravo na rad, ali i pravo na odmor i miran privatni život.

Dva veka unazad, eksploatacija radnika doživela je svoj krvavi vrhunac. Radnici svih uzrasta i oba pola bili su dovedeni na ivicu svojih ljudskih mogućnosti, primorani da rade više od 10, čak i 15 časova na dan, dok su nadnice bile sve niže.

U Sjedinjenim Američkim Državama, zakon kojim bi se radni dan ograničio na dogovorenih 8 radnih časova nije donet do 1. maja 1886. kako je bilo najavljeno. Te godine, prvi majski dan padao je u subotu, tada radni dan kao i onih pet pre njega. Između 300 i 500 hiljada radnika izašlo je na ulice Amerike, pokušavajući da mirnim demonstracijama i govorima istaknutih socijalista načnu temu promena i postignu dogovor sa poslodavcima. Na trgu Hejmarket u Čikagu,do tada mirni protesti završeni su svega tri dana kasnije, krvavim okršajem između predstavnika radničke klase i predstavnika sile i reda.

Glavni osumnjičeni za bacanje dinamita na okupljene bio je Rudolf Šnaubelt, provokator za koga se sumnja da je poslat od strane onih koji su želeli da prekinu proteste i svale svu krivicu na radnike. Zbog optužbe da su podpirivali nemire i nasilje na ulicama Čikaga, iako istoričari žustro zastupaju tezu da su protesti bili mirni, sedmorica anarhista osuđeni su na smrt.


Vidi Još:
Egalitarizam i preipitivanje sloboda


Na prvom kongresu Druge radničke internacionale u Parizu 1889. godine, na 100. godišnjicu Francuske revolucije, jednoglasno je odlučeno da se, počevši od naredne godine, 1. maj obeležava u spomen žrtvama čikaškog pokolja. „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”–zaključeno je tada.

Enlarge

Ujedinjeni radnici, ilustracija
Ujedinjeni radnici, ilustracija

Nakon Oktobarske revolucije, postao je državni praznik i u SSSR-u, a slavila ga je čak i Hitlerova Nemačka. Na tlu Srbije, tradicija obeležavanja praznika rada zadržao se do današnjih dana.

Prema najnovijim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS), stopa nezaposlenosti u Srbiji trenutno je blizu 18%. Oslanjajući se na mesečni statistički bilten NZS, među Srbima je trenutno nešto više od 750 hiljada nezaposlenih, od čega najviše među licima između 25 i 29 godina starosti. Iako je ta cifra niža za 20.000 nego u ovo vreme prethodne godine, jasno je da je stanje i više nego alarmantno.

Pseudopraznik kakav je postao, Prvi maj se polako pretvorio u obeležavanje jedne apstrakcije, (ne)rada, umesto radništva i borbe za radnička prava u vidu demonstracija.

Suočeni smo sa kontradiktornom slikom današnjeg društva, gde nezaposleni proslavljaju rad, a zaposleni su često primorani da čak i na ovaj dan – rade. Neoliberali za aktuelno stanje krive prethodni komunistički režim, komunisti su krivili kapitaliste, a kapitalisti… Verovatno i dan-danas žive istim, dobrim životom.

Prebacivanje lopte sa jedne strane terena na drugi čini se kao nedovoljno dobra taktika za prevazilaženje aktuelne situacije. Postavlja se ključno pitanje, treba li radnici da ostave svoj ćumur po strani i izađu na ulice u potrazi za poboljšanjem svojih prava i pospešivanjem položaja radničke klase?


Više sa portala:

Dostojevski i slobode: Legenda o Velikom inkvizitoru

Komentari

Latest posts by Ana Žugić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *