SAD – slon u prodavnici porcelana

Od kraja Hladnog rata i raspada Sovjetskog saveza, međunarodni odnosi su ušli u fazu u kojoj nisu bili nikada u dotadašnjoj istoriji. Decenijama je trajao hladni sukob dve supersile, odmeravanje koje je, da je prešlo u otvoren sukob, moglo da označi kraj ljudske civilizacije. Ipak, Hladni rat nikada nije prešao u „vrući“, a pobeda je izvojevana bez direktnog sukoba. Padom crvenog džina, SAD su ostale jedna supersila na svetu.

Ovakav razvoj događaja nije iznenadio samo ostatak sveta, nego čak i same Sjedinjene Države. Hladnoratovski mentalitet i način razmišljanja nije bio dovoljno elastičan i otvoren za nove međunarodne okolnosti. SAD su postale ne vođa „slobodnog sveta“ (fraza koja je, iako potpuno besmislena, mnogo puta ponavljana), već celog sveta. Rusija je bila na kolenima a Kina još uvek nije bila ni blizu onog što danas jeste. Hegemonija SAD-a je bila apsolutna.

Tada su SAD osetile da bi svoj položaj trebalo potvrditi. Ubrzo je institucija Ujedinjenih Nacija (UN) pala na najniži nivo od svog stvaranja, jer je uticaj SAD-a upotpunosti obesmislio. Zalivski rat je bio prvi sukob posle pada Berlinskog zida, i gde je SAD potvrdio svoju apsolutno nadmoć u svim sferama međunardnih odnosa. Politički uticaj je bio neosporan, ekonomija, iaoko u problemima, i dalje daleko najveća i najmoćnija na svetu, a vojska se činila besprekornom. Novi svetski poredak, kako ga je jednom prilikom nazvao Džordž Buš Stariji, bio je spreman.

Enlarge

Buš u obilasku trupa tokom Zalivskog rata, SAD
Buš u obilasku trupa tokom Zalivskog rata

Sukob u Jugoslaviji je, između ostalog, i posledica pada berlinskog zida. Izuzimajući urođene nedostatke sistema baziranog na jednoj ličnosti i minuloj ideologiji, kao i etničke sukobe i nesuglasice koje su i ranije postojale na Balkanu, ne sme se izuzeti ni uticaj SAD i novog poretka na raspad velike jugoslovenske države. Za vreme Hladnog rata, Jugoslavija je imala svoju svrhu – SAD su na nju gledale kao na svojevrsnu tampon zonu, koja stoji kao brana sovjetskom uticaju i sovjetskoj vojsci prema trećem svetu. Josip Broz je za to vreme igrao uspešnu igru na međunarodnoj sceni, odnosno, igrao je u onoj meri, u kojoj su SAD i SSSR to dopustile. Kompromis oko Jugoslavije je nestao smrću Tita, i narednih 10 godina ona je polako trulila iznutra. Padom berlinskog zida, Jugoslaviji je definitivno istekao rok. SAD su iskoristile svoj novostečeni položaj, i pobrinule se da Jugoslavija postane novo poprište sukoba. Koji je bio cilj SAD-a u Jugoslaviji? Pre svega, raspadom Jugoslavije SAD su dobile nekoliko malih, nemoćnih i strateški beznačajnih država, koje su lako potpale pod uticaj moćnog američkog „saveznika“ (sa izuzetkom Srbije, koja je, tradicionalno, odolevala neizbežnom).
Druga stvar, stvarajući sukob u Evropi, SAD su dokazale da NATO postoji sa razlogom, i da je Evropska Unija i kao i njene članice, u potpunosti nesposobna da se samostalno nosi sa bilo kakvom opasnijom situacijom. Tako su SAD osigurale svoj uticaj i hegemoniju u Evropi.

NATO je ne samo opstao, nego i počeo da se širi na Istok, uprkos obećanjima datim Rusiji. Posle 11. septembra, njegov ostanak je zacementiran. Tako je na početku novog milenijuma, jed(i)na supersila na svetu ušla u niz „krstaških“ ratova pod izgovorom borbe protiv terorizma (koji je mahom sama i stvorila u Afganistanu 1980ih). Sledile su intervencije u Afganistanu, Iraku, Libiji, pojednim zemljama Afrike, i pokušaj intervencije u Siriji.

Međutim, paradoksalno je da moć SAD raste od pada berlinskog zida, ali uticaj svakako slabi. Problem je pre svega u samom SAD-u. Hladni rat je prošao, ali mentalitet Hladnog rata u Pentagonu pa i u političkom vrhu SAD-a nije. Stvari se često posmatraju na krut i zastareo način, što vodi ka pogrešnim odlukama koje po pravilu otuđuju američke partnere i saveznike. 1990. najveći američki saveznici su bili Francuska, Nemačka, Britanija i Italija. Danas su to Poljska i baltičke zemlje.

Neodgovorni potezi američke elite oličeni u prisluškivanju saveznika, trgovinskim sporovima i pokušajima nametanja nepovoljnih trgovinskih ugovora, pritiska na budžete saveznika i povećavanje izdataka za vojsku, kao i teranje u otvoreni sukob sa Rusijom, dovele su do porasti antiameričkog raspoloženja u zapadnoj Evropi. SAD se nisu prilagodile novim međunarodnim okolnostima, pa se ponašaju kao slon u prodavnici porcelana, moćne i nezaustavljive, deluju silom i snagom tamo gde je neophodna suptilnost i diplomatija.

Izvor ovog problema se može naći u ogromnom uticaju vojno-industrijskog kompleksa i vojske kao institucije na spoljnu politiku SAD-a. Vojska je postala osnovno oruđe u spoljnoj politici, a kada jedno oružje koje imate je čekić, svaki problem izgleda kao ekser.

Rastom drugih zemalja, kao što su Japan, Indija, Kina ili Brazil, kao i povratka druge supersile na svetsku scenu – Rusije, postalo je jasno da SAD nisu uspešno iskoristile period unipolarne vladavine. Umesto da se približe sa silama u nastajanju, uspeli su da ih antagonizuju i okrenu protiv sebe. Svojim neprekidnim mešanjem i vojevanjem, postali su omraženi svetski policajac. Doba unipolarizma svakako nije gotovo, ali je na putu ka nestanku. Predsednički izbori 2016. ne izgledaju kao nešto što bi donelo boljitak po tom pitanju. Hilari Klinton može da se pokaže kao naratoborniji predsednik SAD u istoriji, dok manji od dva zla, Donald Tramp, često ostane na rečima, dok dela izostanu. Njegov izbor ne bi promenio mnogo toga, izbor Hilari Klinton, bi promenio sve na gore.


Više od Politike:

Drevni istok u modernosti zapada – političke perspektive


I dok se stvari lome u i dalje jedinoj supersili, ostatak sveta gleda u strahu. Bili proamerički ili antiamerički nastrojeni, uloga SAD je neosporno presudna za ceo svet. Tekovine američkog političkog sistema, ekonomskog sistema i demokratske tradicije su stvari koje su oblikovale moderni svet, i narpavile ga bar malo boljim nego pre. Ipak, ta velika dostignuća američkog naroda su pred opasnosti da budu izbrisana od strane same američke elite. Pitanje je kakav će biti sled događaja u američkoj spoljnoj (ali i unutrašnjoj) politici pred izazovima koji slede. Multipolarni svet se rađa, EU ulazi u novu fazu nestabilnosti, a porazi američke spoljne politike u Siriji i Iranu su sve očigledniji. Trenutno, Sjedinjene Države stoje na raskršću, na kom bi morale da se prilagode svetu koji su stvorili, ili će početi da kopaju sopstveni grob. Za ceo svet je najbolje da SAD ostanu sila, ali i da prihvate legitimne interese sila u nastajanju i povratku, i sa njima ravnopravno sarađuju. Da bi se to desilo, moraće da napuste koncept „američkog eksepcionalizma“, koji je samo lepši naziv za radikalni nacionalizam i egoizam, koji često vodi spoljnu politiku SAD-a. Šta god SAD odlučile, imaće presudan uticaj na dalji razvoj međunarodnih odnosa. Kao jed(i)na supersila, bar za sada, one i dalje imaju poslednju reč.

Komentari
Aleksandar Topić

Aleksandar Topić

Rodjen 1994.godine u Rumi. Osim dosadnog studiranja, u slobodno vreme cita, pise, komentarise svetsku politicku scenu i voli sebe i neke ljude. Osim jedne zene voli i alkohol i zabavu. Smatra da je rodjen za velika dela.
Aleksandar Topić

Latest posts by Aleksandar Topić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *