Sumrak demokratije i crna utopija Roberta Kaplana

Jednu od uticajnijih paradigmi političkog razvoja sveta i međunarodnih odnosa pružio je Robert D. Kaplan  u svom tekstu ,,Dolazeća anarhija’’ koji predstavlja svojevrsnu teorijsku nadogradnju njegove putopisne knjige Krajevi sveta, u kojoj je kroz paletu opskurnih tonova oslikao prilike u jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku i u Africi.

Kao što se da naslutiti iz samog naslova, Kaplan predviđa rađanje crne utopije ustrojenoj na haosu i anarhiji – tu su etničke i rasne pobune i ratovi; širenje bolesti i smrotonosne epidemije; ekološke katastrofe; socijalne i nacionalne dezintegracije.

Robert Kaplan

Robert Kaplan

KORENI CRNE UTOPIJE

Kaplan u svojim tekstovima ukazuje na korene budućeg haosa. On pre svega upire prstom na politiku kolonijalizma i sa pravom naglašava da su evropske sile skrajale neprirodne granice između svojih kolonijalnih carstava i pritom zanemarivale entički i kulturni milje razgrabljenih teritorija.

Zapadna Afrika u Kaplanovom radu zauzima značajno mesto – ona je simbol svetskog demografskog, političkog, društvenog i ekološkog pritiska u kojem se anarhija pojavljuje kao sasvim realna strateška opasnost.  ,,Nema drugog mesta na planeti gde su političke karte tako varljive – kao u Zapadnoj Africi’’, piše Kaplan, navodeći države Sijera Leone i Obalu Slonovačke, između ostalih, kao primere.

RAZARAJUĆA DEJSTVA KULTURE KORPORATIVIZMA 

U Kaplanovim tekstovima možemo naići na zanimljivu tezu: kultura korporativizma, duboko usađena u moderna kapitalistička društva dovešće posredno do uspostavljana društva u kojem je jedini važeći princip: anarhija. Naime, moderne korporacije imaju tako veliki uticaj na svakodnevnicu običnih ljudi (radnika) u razvijenim zemljama da se politička lojalnost i zainteresovanost za javno dobro analogno i konstantno umanjuju.

One se čak i poprimaju karakteristike jedne države – imaju svoju teritoriju, zakone, policije i svoju personalnu etiku kojoj sve češće pribegavaju radnici iz straha da će izgubiti posao i svoje parče hleba.

Jedna od odlika etike ,,korporativizma’’ jeste i nemarenje za druge, te stoga građani koji je preuzimaju gube bilo kakav interes za siromaštvo i bedu u drugim krajevima sveta.


Više od politike:

Pojedinac između sloboda i jednakosti


Suštinski gledano, Kaplan upućuje na zaključak da liberalne vrednosti u kombinaciji sa korporativnim kapitalizmom uzrokuju socijalnu segmentiranost, izolaciju pojedinaca i u krajnjem slučaju radikalni individualizam čije su propratne posledice povećanje stope kriminala.

Proces globalizacije, kako piše Kaplan, kreiraće virtuelnu zajednicu stvorenu od izolovanih jedinki čije će devijantne obrasce ponašanja podsticati urušavanje postojećeg poretka.

KAPITAL NASILJA 

Nasuprot razvijenih država i društava u kojima se anarhizam postepeno razvija, uporedo sa procesom globalizacije, u takozvanim palim državama (to su one države koje nisu uspele i ne uspevaju da obezbede osnovne potrebe svojim građanima, a pe svega osnovnu potrebu za sigurnošću i bezbednošću – Somalija, Čad, Sudan, Haiti, DR Kongo…) već vlada sveopšta anarhija.

Ako se u modernom kapitalističkom društvu kretanje kapitala opisuje kroz cikličnu shemu: roba – novac – roba, u društvima kao što su ova, osnovni obrazac kruženja kapitala bi glasio : nasilje – novac – nasilje. Vojni komadanti, tj. vlasnici tog kapitala, zainteresovani su za očuvanje moći, a za to im je neophodno da stanovništvo održe u siromaštvu.

Osim sektora Gaze i Haitija, zemalja u kojima je za ,,elitu’’ na vlasti glavni izvor prihoda međunarodna humanitarna pomoć, ekonomije palih država obično se oslanjaju na neku sirovinu i njeno plasiranje kako na legalno, tako i ilegalno tržište (nafra, koltan, opijumski mak, lišće koke…), a pritom njena eksploatacija ne iziskuje velike troškove.

U svim slučajevima, bez razlike, novac koji pritiče iz inostranstva se troši zarad držanja lokalnog stanovništva u permanentnom ideološkom i materijalnom stanju, dakle, očuvanjem nasilja i kupovinom naoružanja neophodnog za sejanje straha.

BORBA ZA PRIRODNE RESURSE

,,Priroda je pitanje nacionalne sigurnosti 21. veka’’ piše Kaplan. Prema njegovom viđenju budući ratovi i civilno nasilje će nastajati usled nedostatka resursa poput vode, obradivih površina, šuma… Kao što će i doći do velikih migracija, pojaviće se i pretorijanski, to jest, ,,čvrsti režimi’’. Kaplan tvrdi da je najveća verovatnoća za razvoj takvih režima u zemljama čija je istorija usko vezana za upotrebu vojne sile i navodi primere Indonezije, Brazila i Nigerije.

ČOVEK KAO BIĆE NAKLONJENO RATU I SUKOBU

U društvima gde se siromaštvo masovno ispoljavalo, ljudi su često nalazili privid oslobođenja iz siromaštva u upotrebi sile i nasilja. Uzmimo kao primer Haiti, koji je kroz pobunu i masakr nad vladajućom elitom stekao nezavisnost 1804. – dvesta godina nakon, na vlasti bila su 54 predsednika i gotovo svi su smaknuti, poubijani ili su izvršili čin samoubistva, dok je svega 10 predsednika odslužilo svoj mandat do kraja.

,,Fizička agresija je deo čoveka’’ – ukazuje Kaplan. Taj nagon biva smiren tek kada je postignut izvesni ekonomski, kulturni i obrazovni standard. Ovde je važno spomenuti, prema Kaplanu, da se 95% porasta svetskog dela populacije  odvija u najsiromašnijim područjima sveta.

,,Svetska poslednja karta će postati’’, zaključuje Kaplan ,,mutirajuću prikaz haosa’’, a čini se da izlaz iz postojeće situacije ne postoji ili je malo verovatan.


Dostojevski i slobode: Legenda o Velikom inkvizitoru


Suecki kanal – geostrateška okosnica dugog XIX veka

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *