Bliskost bez ijedne razmenjene reči: parasocijalna interakcija i odnosi

Smrt poznatih ličnosti uvek je praćena burnim reakcijama i intenzivnim osećanjem žaljenja među obožavateljima širom sveta. Nekoliko hiljada ljudi prisustvovalo je komemoraciji princeze Dajane 1997. godine, dok su se danima mogli videti direktni prenosi uplakanih ljudi koji polažu cveće ispred Kensingtonske palate u Londonu, a slično ponašanje mogli smo uočiti i 2009. godine nakon smrti Majkla Džeksona.

Šta dovodi do razvoja tako jake vezanosti prema ljudima koje nikada nismo upoznali?

Psihijatar Ričard Vol i sociolog Donald Horton su prvi ponudili objašnjenje za ovakve fenomene oslanjajući se na pojam parasocijalne interakcije. Danas parasocijalna interakcija označava psihološke procese putem kojih se ljudi odnose prema medijskim likovima kao da su stvarni, neposredno prisutni ljudi, čak i kada je reč o izmišljenim junacima.

Putem ovih psiholoških procesa mogu se razviti čak i parasocijalni odnosi koji označavaju jednosmerne socijalne i emocionalne odnose i osećanje da „poznajemo“ medijske likove kao što poznajemo i svoje prijatelje i poznanike.

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Šta doprinosi razvoju parasocijalnih odnosa?

Parasocijalna interakcija se neće razviti prema svakom liku koga ugledamo na bioskopskom platnu ili prilikom promene televizijskih kanala. Koji činioci doprinose tome da prema nekim medijskim likovima izgradimo pozitivan ili negativan parasocijalni odnos, dok neki na nas ne ostave nikakav upečatljivi utisak?

Način na koji ćemo reagovati na lika u velikoj meri zavisi od toga kako on izgleda, šta govori i kako se ponaša, što su činioci koji uslovljavaju naše ponašanje i u realnim socijalnim situacijama. Još su Vol i Horton pedesetih godina naveli primer večernjeg radio programa (The Lonesome Gal) u kome se mlada devojka zavodljivim glasom obraća slušaocima, a koji je pratilo hiljade pristiglih pisama sa bračnim ponudama. Ova vrsta programa navela je slušaoce da kroz ponovne „susrete“ sa devojkom postepeno izgrade zamišljeni romantični odnos kao da ona zaista postoji.

Istu reakciju ne bismo očekivali u drugačijem konteksu, na primer od strane gledalaca koji redovno prate edukativni program sa prepoznatljivim voditeljima koji ne otkrivaju lične informacije i ne ispoljavaju romantične neverbalne znakove.


Vidi Još:

Dođživljavanje tuđih osećanja – mirror neuroni


Učestalo prisustvo lika u medijima i veliki broj snimaka iz blizine, kao i uloga protagoniste u programu će dovesti do intenzivnije parasocijalne interakcije za razliku od one ostvarene sa likovima koji se prikazuju kratko i ne nalaze se u centru pažnje. Takođe, fizički izgled može značajno doprineti reakciji publike budući da su nam vizuelne informacije neprestano dostupne, za razliku od verbalnih, i mogu stvoriti širi utisak o profesionalnosti, stilu ponašanja i osobinama ličnosti lika.

Čitaoci i gledaoci najčešće ostvaruju bliži odnos sa Harijem Poterom ili Ronom Vizlijem čije avanture prate kroz sve knjige i filmove (mada je Ronova riđokosa pojava doprinela njegovoj popularnosti) u odnosu na Nevila Longbotoma ili Lunu Lavgud.

Intenzivna parasocijalna interakcija ostvaruje se i u situacijama kada se lik direktno obraća gledaocima ili slušaocima kao da zaista komuniciraju „licem u lice“.

Možemo pretpostaviti da će burniju reakciju kod publike izazvati mahanje i slanje poljubaca poznate glumice u pravcu kamere u odnosu na prikaz njene šetnje po crvenom tepihu. Takođe, ovaj trik vešto koristi režiser Žan-Lik Godar, predstavnik francuskog novog talasa, u čijim filmovima glavni junaci često razbijaju četvrti zid, obraćajući se direktno publici, pa lako možemo uhvatiti sebe kako spontano odgovaramo na njihova pitanja.

Scena iz filma „Pierrot le Fou“

Pored odlika medijskih likova, parasocijalna interakcija u velikoj meri zavisi i od osobina gledalaca ili slušalaca i stanja u kome se oni nalaze. Sve odlike i stanja gledalaca utiču na njihovu motivaciju da se povežu sa likom prisutnim u medijima, to jest na preferenciju ka određenom tipu parasocijalne interakcije i spremnost da se u nju stupi. Na primer, gledalac savladan umorom biće manje motivisan da usmeri svoju pažnju na zanimljive replike Rona Vizlija bez obzira na to što je on prikazan u krupnom planu (Zašto paukovi? Zašto nije moglo da bude „pratite leptire“?).

Takođe, crte ličnosti poput otvorenosti mogu pogodovati razvoju bliskih parasocijalnih odnosa budući da su otvorenije osobe sklonije uživljavanju u iskustva i misli ljudi oko sebe, a samim tim i medijskih likova.

Iako jednosmerni, to jest usmereni isključivo od publike ka medijskom liku, parasocijalni odnosi imaju velike sličnosti sa socijalnim odnosima koje ostvarujemo u svakodnevnom životu. Naime, mi potpuno slobodno biramo kako svoje socijalne, tako i svoje parasocijalne prijatelje i kroz oba odnosa, nastala iz socijalne privlačnosti, zadovoljavamo svoju potrebu za druženjem.

Neki autori sugerišu da ova sličnost proističe iz nemogućnosti ljudske psihologije da se prilagodi tehnološkim promenama, to jest da naš mozak nije evoluirao dovoljno brzo kako bismo bili potpuno svesni jednosmernosti i posrednosti parasocijalnih odnosa. Na kraju ostaje otvoreno pitanje zašto se razvijaju parasocijalni odnosi kada ljudi mogu da uživaju u svojim svakodnevnim socijalnim odnosima.

Da li parasocijalni odnosi predstavljaju alternativni način da se zadovolje socijalne potrebe ako ljudi u tome ne uspevaju u svakodnevnom životu?

Parasocijalna interakcija i odnosi predstavljaju veoma privlačnu i aktivnu oblast proučavanja u okviru socijalne psihologije i psihologije medija. Budući da tehnološki napredak nudi širok spektar mogućnosti za ostvarivanje ovog tipa odnosa, od odnosa sa voditeljima televizijskog programa, koje jednog dana možemo sresti u gradskom prevozu, do odnosa sa izmišljenim likovima iz video igrica sa kojima slučajan susret u redu za plaćanje računa ne možemo očekivati.


Rečnik boja – kako boje utiču na čoveka

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *