Čudni putevi našeg moralnog kodeksa: laž i varanje

,,Moral, kao i umetnost, zahteva povlačenje linije u nekom trenutku“

Oskar Vajld

Zaintrigiranost varanjem i neiskrenošću može nas nagnati na pomisao da je laž haotična. Možemo se upitati da li je laganje drugačije u zavisnosti od osobe, šta održava i pokreće naš moralni kompas i kako to lažemo?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Ekonomska teorija varanja

U racionalnoj ekonomiji vlada teorija o varanju koja potiče od ekonomiste Garija Bekera i odnosi se na procenu i analizu situacije. Ovaj model, SMORC (Simple Model of Rational Crime) se sastoji od tri osnovna elementa: veličine koristi od počinjenog zločina, verovatnoće da će osoba biti uhvaćena i očekivane kazne ukoliko bude.

Poređenjem prve komponente (dobitak) sa druge dve (gubitak), osoba procenjuje da li je isplativo izvršiti zločin. Tako, svi mi vagamo ovim verovatnoćama vodeći se isključivo sopstvenom korišću. Međutim, svakodnevno iskustvo nam, mnogo puta, govori drugačije.

Teško je zamisliti život u svetu u kome svoje stvari uvek zaključavamo, jer postoji verovatnoća da će ih neko ukrasti, ili krademo kada uđemo u prodavnicu ukoliko je prodavac još uvek u zadnjoj sobi, jer je naš dobitak veći a verovatnoća da ćemo biti uhvaćeni se smanjuje.

Tada ne bismo pozajmljivali novac bratu ili sestri jer znamo da nam ga svakako neće vratiti i ne bismo platili kafu prijatelju jer bi se njegovo ,,ja plaćam sledeći put” retko desilo.

Iako je racionalnost karakteristika ljudske vrste, emocije i krajnje iracionalni potezi igraju jednaku ulogu u formiranju profila čoveka. Zato se Den Arijeli, psiholog i bihejvioralni ekonomista, i njegove kolege Nina Mazar i On Amir dublje bave problemom varanja, načina na koji varamo i situacijama u kojima se varanje povećava i smanjuje.

Test sa matricom

Jedan od prvih eksperimenata izveden je na grupi studenata MIT-a. Dato im je 20 matrica, a njihov zadatak bio je da reše prost matematički problem u svakoj od njih i za svaku rešenu matricu dobili bi 50 centi.

Imali su 5 minuta za rešavanje zadataka, a po isteku vremena predali bi svoje papire i dobili novac za onoliko tačnih odgovora koliko su imali. Ovaj zadatak služio je kao kontrola i način uvida u prosečan broj tačnih odgovora za ovo vreme – ljudi su u proseku rešavali 4 problema.

Sledećoj grupi, s druge strane, pružena je mogućnost da varaju, a procenjivano je koliko će je iskoristiti. Ova grupa se nalazila u istoj situaciji kao i prethodna, osim što, po završetku zadatka, studenti ne bi predali svoj papir, već bi ga pocepali i onda izvestili o broju tačnih odgovora.

Ljudi su sada u proseku rešavali 6 zadataka, i ovakav prosek nije bio proizvod nekolicine koji su tvrdili da su rešili veliki broj zadataka, već je na njega uticalo mnogo ljudi koji su varali po malo.

Igra sa faktorima

Šta se dešava kada povećavamo ili smanjujemo osnovne elemente SMORC-a, odnosno, variramo gubitak i dobitak? Eksperimenti koji su za cilj imali proučavanje varanja onda kada se poveća dobitak, bez povećavanja verovatnoće da će osoba biti uhvaćena ekvivalentni su testu sa matricom kod druge grupe osim što se ovde nudilo više novca za tačno rešen zadatak.

Iako SMORC predviđa da će se varanje povećati sa povećanjem dobiti, to se nije desilo. Ljudi su i dalje u proseku dodavali po dva odgovora.

Dalje, eksperimenti bazirani na situacijama u kojima se smanjuje ili povećava verovatnoća da će osoba biti uhvaćena oformljeni su tako da su studenti u prvoj varijanti (smanjena verovatnoća) cepali čitav papir sa rešenjima i sami se posluživali novcem, dok su u drugoj varijanti (povećana verovatnoća) cepali polovinu papira, predajući drugu polovinu eksperimentatiru kako bi dobili utisak da možda mogu biti uhvaćeni.

Ipak, obe varijante su se pokazale jednako kao i ostali eksperimeti – svi su varali i svi su varali po malo. Zanimljivo je da, iako je učinak ispitanika uvek bio suprotan predviđanjima SMORC-a, onda kada bi drugi studenti bili upitani za procenu ishoda svakog od eksperimenata, njihova procena je uvek bila u skladu sa SMORC-om.

Sproveden je i eksperiment zasnovan na hipotezi da se studenti pri varanju vode brigom o odskakanju od proseka grupe, pa su im tako pre rada predočeni lažni proseci.

Jednoj grupi je rečeno da drugi studenti u proseku rešavaju četiri, a drugoj osam zadataka. Ishod se nije promenio, tj. studenti nisu dodavali dva odgovora na očekivan uspeh drugih studenata, već na svoj, tako da su ponovo u proseku rešavali po šest zadataka bez obzira na to šta im je rečeno.

Teorija faktora balansiranja

Dobijeni podaci pokazuju drugačiju sliku od one koju slika SMORC. Čini se da varanje ne zavisi ni od mogućnosti da više profitiramo, niti od opasnosti da budemo uhvaćeni.

To nas, naravno, ne čini slepima na opasnost od kazne. Ovakvi podaci iznedrili su teoriju faktora balansiranja čija je centralna teza ta da su naši postupci vođeni dvema suprotstavljenim silama – željom da profitiramo i potrebom da imamo dobru sliku o sebi.

Tu se naš moralni kompas pomahnitalo vrti nekako uspavajući da napravi pravilnik o dozvoljenoj količini varanja uz koju možemo zadržati sliku o sebi kao poštenoj osobi. Pitanje je međutim, gde se nalazi ta granica?

Odgovor možemo naći ukoliko povećamo psihološku distancu između varanja i onoga što bismo time dobili. Eksperimentatori su ovo postigli uvevši medijum, tj. čipove kao posrednike između tačnih odgovora i novca, tako što bi ispitanici za svaki tačan odgovor dobili čipove a zatim njih menjali za novac. Ovakva izmena imala je za posledicu to da se varanje udvostručilo.

Iako je bilo očekivano da će se udaljavanjem neiskrenog čina od njegove posledice sam čin povećati, ono što je pomalo zastrašujuće jeste to da je ovako malom izmenom, ubacivanjem čipova koji su se već na sledećem koraku menjali za novac, postignuto dvostruko veće varanje.

Kako bismo ulepšali ovu teoriju i, već pomalo poljuljanu sliku o čoveku, treba pomenuti i eksperimente koji su proizvodili suprotan učinak. Zadatak je bio isti, osim što je jednoj grupi studenata, pre rada, traženo da se prisete deset knjiga, a drugoj deset zapovesti. Prva grupa je još jednom demonstrirala varanje za po dva odgovora u proseku, dok druga grupa nije varala uopšte.

Radi provere, ovaj eksperiment, sa istim ishodom, izveden je i na grupi ateista. Ideja da se varanje smanji podsećanjem na moralne vrednosti pokazala se uspešnom čak i onda kada te vrednosti nisu primarno deo našeg vrednosnog sistema.

Podsećanje na moral ima i svoju praktičnu varijantu u kojoj su eksperimentatori pre testa studentima dali da potpišu moralni kodeks svog fakulteta (koji u stvari ne postoji) da neće varati. Rezultati su pokazali da varanja uopšte nije bilo.

Svi za jednog, jedan za sve?

Lako je zaboraviti na moralne vrednosti, posebno onda kada smo svakodnevno svedoci prevara i laži. Da li je uticaj drugih na nas možda veći nego što mislimo ili veći nego što smo spremni da priznamo?

Ilustrujmo to na sledeći način: eksperiment se sastoji od istog zadatka sa matricama i iste procedure, s tim što je u grupu studenata sada ubačen glumac koji će rešiti sve pre svih, uzeti novac i otići.

Glumac će učiniti varanje očiglednim i mogućim u očima ostalih, jer je ostalim učesnicima jasno da je pet minuta premalo vremena za 20 matrica. Ukoliko je ubačen student ujedno pohađao isti fakultet kao i ostali studenti varanje se povećalo, ukoliko nije pohađao isti fakultet varanje se smanjilo.

Posredi je norma za varanje. Kada pripadnik grupe vara i mi ga vidimo kako to radi, zaključujemo da je takvo ponašanje prikladno. Ako pripadnik grupe kojoj sami ne pripadamo, svesnost o moralnim normama raste, slično eksperimentu sa zapovestima, i ljudi varaju manje.

Varanje možda ne možemo iskoreniti, ali ga možemo smanjiti. Podsećanje na moralne vrednosti, kako pokazuju prethodni eksperimenti, ima značajnog uticaja. Da li ćemo varati zavisi od situacije u koju smo postavljeni, ali se ne rukovodimo ekonomskim principima.

Šta stoji iza naše potrebe za varanjem i dalje ostaje otvoreno pitanje, koje se približava rešenju svaki naredni put kada na ispitu zastanete i razmilslite zbog čega želite da prepišete neki odgovor.


Još sa psihoskopa:

Snovi slepih ljudi

Komentari
Marija Kušić

Marija Kušić

Vrlo lenja osoba koja ne piše da bi se njene reči čitale, već kako bi sebi stvorila još jednu obavezu koju mora da ispuni i tako se natera da
čita sve ono što je zanima, pošto u slobodno vreme to ne bi uradila. Verovatno bi otišla u neki kafić, pozorište ili kafanu, ko zna.
Marija Kušić

Latest posts by Marija Kušić (see all)