Efekti toksične pozitivnosti u doba pandemije

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Probudili ste se. Uzeli ste telefon u ruke i istog trenutka su krenule da vas rešetaju vesti o pandemiji. Želite da se udaljite od negativnih vesti, da se sklonite od panike i pronađete neki način da podignete sebi raspoloženje i srećni započnete dan. Guglate „mentalno zdravlje u karantinu“, „šta raditi u karantinu“ ili pak „kako izbegavati negativne vesti“.

Kao rezultat vaše pretrage pojavljuje se sijaset članaka sa pozitivnim i dobronamernim savetima za pomoć u izolaciji. Možete pročitati o raznim aktivnostima koje vam mogu pomoći da unapredite svoja znanja i veštine tokom karantina, kako da organizujete svoj dan i kako da održite kontakte sa ljudima. Savete dele kako psiholozi, tako i lekari, influenseri, pa i laici koji se nalaze u istoj situaciji kao vi.

Ukoliko pročitate više ovakvih članaka i pogledate snimke sa pomenutim sadržajem, možete primetiti da najčešće imaju jednu zajedničku crtu. Fokus se stavlja na pozitivna osećanja i akcije, kako da učinimo da nam u izolaciji bude dobro i kako da iskoristimo raspoloživo vreme.

Sasvim je logično da želimo da budemo srećniji, te je jasno odakle motivacija za ovakav sadržaj dolazi. Međutim, psiholozi ističu više problema u svođenju razumevanja našeg emotivnog  spektra na samo jednu emociju.

Kako ne bismo osiromašili svoj emotivni život važno je da se klonimo toksične negativnosti, ali isto tako i toksične pozitivnosti. Ovaj pojam se često sreće u popularnoj psihologiji od prethodne godine, a označava pojavu anksioznosti i stresa koji se javljaju kao posledice postavljanja previsokih očekivanja pod imperativom sreće. Prosto rečeno, srećan se mora biti, jer se ne valja biti tužan.

Pod imperativom sreće osećamo pritisak da ne podležemo negativnim emocijama, čime ne dozvoljavamo sebi da prihvatimo strah, stres i tugu kao normalne emotivne odgovore u kriznim situacijama.

Dok je intuitivno jasno da je apsolutno negativan odnos prema situaciji poguban po naše mentalno zdravlje, posledice apsolutno pozitivnog odnosa nisu toliko izučene. Zapravo, ne postoji još uvek ni jedan naučni članak u kojem se pominju efekti toksične pozitivnosti, ali možemo pretpostaviti na koji način ovi efekti mogu biti negativni.

Sa takvom pretpostavkom na umu, dalje u tekstu fokus će biti na nekoliko pojmova čije bolje razumevanje nam može olakšati borbu sa toksično pozitivnim sadržajem. Pojmovi o kojima je reč su neizvesnost, navika, introspekcija i mehanizam prevladavanja.

Šta će biti sa mnom i sa svetom?

Teorije koje stvaramo o sopstvenoj budućnosti delom su proizvod stvarnih okolnosti i smislenih proračuna, a delom i naše mašte. U odnosu na sve teorije do kojih možemo doći, najpogubnije su dve koje možemo opistati kao „svet će propasti i svi ćemo umreti“ i „svet će biti odlično i sve će biti u redu“.

Jasno je da ove dve teorije predstavljaju suštinske suprotnosti, mada među njima postoje i izvesne sličnosti. „Svet će biti odlično i sve će biti u redu“ je nerealistično pozitivna teorija koji je možda jednako nepreporučljiva koliko i pomenuta katastrofična teorija.

Sličnost između teorija koje nastaju kao rezultat toksične pozitivnosti i negativnosti jeste što obe smanjuju neizvesnost, koja je vrlo visoka u situaciji kao što je globalna pandemija. Ljudi su bića koja vole uslove izvesnosti, kada mogu da delimično ili u potpunosti predvide i razumeju kako će stvari izgledati, čak iako su svesni da ne mogu da utiču na njih.

Pandemija bolesti za koju nije pronađen lek i koja se nepredvidivo širi je daleko neizvesnija situacija od one koju naš kogntivini sistem može lagodno da podnese. U nemogućnosti da prihvatimo neizvesnost, skloni smo slepom prihvatanju pojednostavljenih slika budućnosti, ma koliko one bile neosnovane, samo zato što deluju izvesno.

Ovakvo ustrojstvo našeg kognitivnog sistema može da objasni zašto olako prihvatamo ekstremno pozitivne i negativne scenarije i njima se rukovodimo. Toksično pozitivni scenariji daju nerealnu sliku budućnosti, ali je to slika koju želimo da prihvatimo, čak iako nismo trenutno u stanju da je dostignemo.

Kod toksično pozitivnog sadržaja fokus se stavlja na pravazilaženje negativnih emocija, naspram prihvatanja i razumevanja istih.

Kako da iskoristim karantin?

Neizvesnosti u doba pandemije doprinose i državne odluke koje remete svakodnevni život. Radi se od kuće, restorani i teretane su zatvoreni, uslužne delatnosti onemogućene, a i samo kretanje je ograničeno. Preveliki zahtevi za izmene u svakodnevnom ponašanju sasvim očekivano čoveku stvaraju stres, od kog on pokušava da se oporavi uspostavljanjem izvesnosti.

Kako bi se izbeglo upijanje toksično pozitivnih saveta, drugi način da se redukuje neizvenost jeste uspostavljanje (novih) navika.

Koliko je neophodno promeniti navike zavisi od intenziteta promena sa kojima se suočavamo tokom pandemije, a koja značajno varira od pojedinca do pojedinca. Dok veliki broj frilensera može da nastavi da radi od kuće bez značajnih promena, drugi ljudi (ponajviše u ugostiteljstvu) ostaju bez posla ili im se potpuno menja radni dan. Za neke od njih se sa trajanjem pandemije povećava neizvesnost zarade, stanovanja, pa i prehrane.

Kako u ovakvoj situaciji stvoriti i održati naviku koja je produktivna i pozitivna? Najpre, da bismo odabrali određenu aktivnost, neophodno je da razumemo šta je za nas pozitivno i da ga suočimo sa onim šta je socijalno poželjno.

Kada pogledamo savete koji kruže internetom, može se primetiti da se često pojavljuju predlozi poput učenja stranih jezika, usavršavanja neke veštine ili polaganja kurseva, kao i čišćenja kuće i renoviranja. Vrlo zdravorazumski posmatrano, sve ovo su socijalno poželjne aktivnosti. Pitanje koje sebi možemo postaviti prilikom osmišljavanja aktivnosti u karantinu moglo bi biti: „Da li ja želim da čistim kuću?“

U vanrednim okolnostima postavljanje lično pozitivnih ciljeva neophodno je odvojiti od socijalno poželjnih ciljeva.

Naša lična slika i definicija pozitivnih aktivnosti, napretka i očuvanja mentalnog zdravlja može se razlikovati od slike koja se propagira kroz toksično pozitivne savete. Ukoliko se ovo previdi, može se desiti da efekti toksične pozitivnosti pojedinca gurnu dublje u negativna osećanja, samim tim što se ne identifikuje sa „pozitivnim“ načinom razmišljanja.

Kada postoji velika razlika između lično poželjnog i socijalno poželjnog, pojedinac se može osetiti manje vrednim. Oglušivanje o toksično pozitivne savete za ambicioznu osobu može značiti ignorisanje rada na sebi, što dalje stvara nezadovoljstvo sobom. S druge strane, izbegavanje toksično pozitivnog sadržaja omogućava da se fokus stavi na lično poželjne ciljeve koji doprinose ličnom napretku i blagostanju.

Kako da se naviknem na ovakav život?

Kada otkrijemo koje su lično pozitivne aktivnosti kojima želimo da se bavimo, nije očekivano da ćemo jednostavno sa njima i početi. Promene koje su nas zahvatile tokom karantina postavljaju već dovoljno visoke zahteve za adaptaciju da bilo kakva dodatna aktivnost može samo podstaći već uveliko poljuljani neuroticizam.

Početak svake nove aktivnosti za koju je predviđeno da traje neko vreme, bilo da je to manuelna ili misaona aktivnost, zahteva formiranje navike. Pandemija je sa bihevioralne tačke gledišta vrlo specifična situacija koja postavlja pred pojedinca zahtev za promenom velikog broja navika odjednom. Otuda i česti saveti o nastavku svakodnevne rutine koja je postojala pre izolacije, kako bi se održao kontinuitet i smanjila percepcija neizvesnosti.

Međutim, prilikom formiranja novih navika koje zahteva pandemija (češće pranje ruku, nošenje maske, nedodirivanje lica i sl.) kao i novih lično pozitivnih aktivnosti koje želimo da održimo, ova rutina nije ništa manje važna. Rutina je ključni faktor u održavanju navika i u uspostavljanju stabilnog životnog ritma. Posedovanje rutine koju smo sami osmislili je takođe u pozitivnoj vezi sa psihičkim blagostanjem, a u negativnoj sa depresijom.

Usled zahteva za promenom velikog broja navika odjednom, održati svakodnevnu rutinu koja je postojala pre pandemije može pomoći smanjenju neizvesnosti.

Šta kada se osećam loše?

Saveti ispunjeni toksičnom pozitivnošću na koje možete naići neretko će vam poručiti kako da prevaziđete svoja loša osećanja u cilju da se osećate bolje. S druge strane, istraživanja emocinalnih doživljaja još od vremena prvih naučnih poduhvata u psihologiji nas uče da se emocije teško mogu prevazići, već se moraju prihvatiti.

Za sve koji ne žele ili nisu u mogućnosti da razgovaraju o svojim osećanjima sa terapeutom, prijateljima ili porodicom — preostaje razgovor sa samim sobom. Kako bi razgovor sa sobom imao jasan tok i doveo do novih uvida, potrebno je da bude introspektivan, odnosno fokusiran na istraživanje prirode emocija koje se javljaju.

Pitanja koja možemo sebi postaviti su ista ona koja bi nam često i terapeuti postavili, a vode ka razumevanju sopstvenih emocija. Kako se zove ovo što trenutno osećam? Zbog čega imam takav osećaj? Da li je normalno da se ovako osećam?

Kroz introspektivno ispitivanje sopstvenih emocija bolje upoznajemo sebe i svoju motivaciju. Razumevanje emocija koje se javljaju kao odgovori na određene promene može nam pomoći da ih prihvatimo kao normalne reakcije u stresnim situacijama.


Vidi još:

Psihologija karantina


Kako da pomognem sebi?

Postoje različiti mehanizmi koje možemo koristiti da sebi olakšamo put ka prihvatanju, poznatiji kao mehanizmi prevladavanja. U sopstvenom iskustvu imamo sasvim dovoljno stresnih situacija kako bismo mogli da introspektivno sagledamo kada i kako koristimo mehanizme prevladavanja da se nosimo sa stresom. Ovi mehanizmi mogu biti usmereni na rešavanje problema, na emocije, ili pak na izbegavanje problema.

Kroz savete ispunjene toksičnom pozitivnošću često se provlače određeni mehanizmi prevladavanja kao univerzalni, negde čak i kao neophodni. Stoga, treba imati u vidu da određeni mehanizam prevladavanja koji odgovara jednoj osobi može naneti štetu drugoj. Tek nakon što prihvatimo sve aspekte sopstvene reakcije možemo daljim ispitivanjem sopstvenih misli, emocija i ponašanja doći do onog mehanizma koji će nam kao pojedincu najviše pomoći.

Nije prvi put da se nalazite u stresnoj situaciji, a nije ni prvi put da izbija pandemija. Mada je svaka stresna situacija specifična, postoje slični načini na koje reagujemo u njima, kao i načini za njihovo prevazilaženje. Isti mehanizmi koji su nam pomagali do sada, najverovatnije će pomoći i u ovoj situaciji.

Komentari
Katarina Stekić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *