Eugenika: On da zabrani, ona da ne rađa?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulu

Program za poboljšanje ljudske rase, poznatiji pod imenom eugenika, bio je širom rasprostranjena u Evropi i Americi početkom XX veka i ostvario je dramatičan uticaj na važna društvena pitanja. Eugenika je pokret u okviru kog su naučnici, a posebno psiholozi, značajno doprineli širenju i institucionalizaciji diskriminacije svih vrsta.

Koreni eugenike su multidisciplinarni –medicina i genetika pružile su joj uvid u principe nasleđivanja, dok je teorija evolucije doprinela idejom o prirodnoj selekciji i preživljavanju najpodobnijih jedinki.  Sa humanističke strane, sociologija i antropologija postavile su kulturne i društvene temelje eugenike.

Psihologija je bila zaokupirana nasleđivanjem osobina ličnosti i mentalnih sposobnosti. Da li je veća verovatnoća da dete bude natprosečno inteligentno ukoliko su i njegovi roditelji izrazito inteligentni? Kako odgovoriti na ovo pitanje u XIX veku, kada još uvek nisu ni na horizontu prvi testovi inteligencije? Psiholozi su najpre analizirali porodična stabla genija i ustanovili da oni često imaju istaknute rođake. Tako su zaključivali o naslednosti ne samo mentalnih sposobnosti, već i seksualnih devijacija, kriminaliteta i mentalnih poremećaja.

Kao primenjena disciplina, eugenika svoje ciljeve ostvaruje dvojako. Pozitivna eugenika podrazumeva podsticanje reprodukcije superiornih individua, a negativna eugenika se ostvaruje sprečavanjem razmnožavanja inferiornih, kako bi se sprečilo širenje „loših“ gena u narednim naraštajima.

Kategorizacija ljudi na podobne i nepodobne vršena je po klasnoj i rasnoj osnovi – siromašni ljudi smatrani su beskorisnim, a kriminalci štetnim ne samo u socijalnom kontekstu, već i svojim doprinosom genskom fondu populacije. Na isti način razmatrani su i ljudi sa poteškoćama u razvoju i psihijatrijski pacijenti. U pogledu rase, anglosaksonski i nordijski geni činili su pojedinca poželjnim, dok su se inferiornima smatrali Afroamerikanci i Latinoamerikanci.

Ko je omogućio rođenje eugenike?

Koreni eugenike u obliku ideje o selektivnom razmnožavanju kod ljudi verovatno se prvi put sreće kod Platona. On u Državi navodi da je potrebno da „najbolji ljudi što češće dolaze u dodir sa najboljim ženama, a najgori ljudi sa najgorim ženama što je moguće ređe“, kako bi se poboljšao kvalitet ljudskog roda. Tradicija ovakvog mišljenja može se pratiti dalje kroz istoriju.  U Starom Rimu, otac je bio u zakonskoj obavezi da usmrti defektno novorođenče. Nije iznenađujuće da rudimentarni oblik eugenike srećemo i u Sparti gde su deca, ukoliko bi ih veće staraca ocenilo defektnim, bacana u provaliju.

Međutim, osnivačem eugenike kao zasebne discipline smatra se engleski psiholog Frensis Golton, koji je takođe tvorac njenog imena. Golton kao svoju veliku inspiraciju navodi rođaka Darvina, koji ga je podstakao na razmišljanje o važnosti urođenih karakteristika. Darvinovo delo Postanak vrsta (1859) i Mendelova pravila nasleđivanja postulirana 1865. su, preko Goltonove grube interpretacije, postavili naučne temelje na kojima će se uzdići eugenička misao.

Golton se, fasciniran idejom o geniju, u početku fokusirao na pozitivnu eugeniku, želeći da stvori što pametniju naciju. Međutim, statistički pristup istraživanju i pretpostavka da je IQ normalno raspodeljen u populaciji, prirodno su skrenuli pažnju i na suprotni kraj Gausove krive. Na taj način se polako nametnula i ideja o zaustavljanju reprodukcije mentalno zaostalih pojedinaca kako bi se zaštitili dalji naraštaji. Ovakav pristup smatran je načinom ubrzavanja prirodne selekcije jer bi bolesni, siromašni i ostale grupe inferiornih svakako bili njene žrtve.

Magazin Psysical Culture, jun 1934. postavlja pitanje koje je bilo relevantno u doba vladavine eugeničke misli. Da li defektni treba da se razmnožavaju ili sterilišu?

Eugenika kao epidemija

Kada su početkom XX veka Goltonove ideje doživele odjek u široj naučnoj javnosti, mnogi naučnici su im se priklonili. Čarls Spirman, vodeći autor u tek zasnovanoj oblasti psihologije inteligencije, zalagao se za to da ljudi sa niskim skorovima na IQ testu ne treba da imaju potomstvo niti pravo glasa. Eugeniku su u svetu pesništva podržali Virdžinija Vulf i T.S. Eliot, a iz sveta politike Vinston Čerčil i Teodor Ruzvelt. Sami eugeničari su ulagali veliki trud da popularizuju svoju disciplinu osnivanjem brojnih udruženja i održavanjem edukativnih skupova.

Eugenička praksa najčešće je podrazumevala sterilizaciju (pre svega žena). Pored toga, praktikovane su i zabrane sklapanja brakova, ograničavanje migracija i segregacija, a  tiho se rađala i ideja o eutanaziji. Kada je ova svirepa ideja tek pristigla u Ameriku, nije odmah imala širu podršku, te su neke institucije nalazile suptilnije načine da ostvare svoje ciljeve. U jednoj psihijatrijskoj bolnici u Ilinoisu pacijentima je davano mleko zaraženo tuberkulozom, pod pretpostavkom da će preživeti samo oni „kvalitetniji“.

Najekstremnije pristalice eugenike koristili su je kao opravdanje za etnička čišćenja i genocid. Osim paradigmatičnog primera Holokausta, dramatični su i primeri istrebljenja domorodačkih naroda od strane kolonijalnih sila. Tokom kolonijalnih pohoda je, zajedno sa preko 80% populacije, nestalo i oko stotinu jezika starosedelaca Severne Amerike. Ovi događaji, koji su opravdavani superiornošću bele rase, svedoče o tome da je eugenička praksa započela znatno pre nego što je dobila svoju pseudonaučnu teorijsku podlogu.

Osim naučnika, laici su takođe bili zaokupljeni idejom o što kvalitetnijoj rasi. Organizovana su takmičenja najkvalitetnijih porodica (Fitter Family contest), gde su pobedu odnosile one koje imaju najmanje somatskih i mentalnih bolesti u svojoj porodičnoj istoriji. Postojala su takođe i takmičenja najboljih beba (Better Baby Contest) gde se upoređivalo fizičko i mentalno zdravlje dece. Očekivano, prednost u takmičenju su imale belačke bebe iz viših klasa. Iza ovakvih manifestacija stajalo je njihovo „naučno pokriće“, a podršku su im pružali stručnjaci iz sveta pedagogije i javnog zdravlja.

Američka porodica, pobednici takmičenja Fitter Family Contest, 1925.

Želimo li i dalje samo dobre gene?

Ideje eugenike su se iz Amerike vratile nazad u Evropu. Naročito interesantna je bila komunikacija kalifornijskih naučnika sa nemačkim, što je prema Bleku, američkom istraživačkom novinaru koji se bavi ljudskim pravima, bio ključni podsticaj i ohrabrenje nacističkoj ideologiji. U svojoj knjizi Moja borba Hitler se poziva na američka istraživanja. Tako je on mogao da obuhvati svoje svirepe ideje pseudonaučnim oreolom.

Ideja više rase nije Hitlerova zamisao ex nihilo. Ona je produkt dugo akumuliranih ideja koje su bile odobravane u društvu i politici. Međutim, u ovako ekstremnom i surovom obliku postaje apsurdno razmatrati „poboljšanje“ ljudske rase ako ono podrazumeva eliminisanje čitavih populacija, pa i smanjivanje diverziteta.


Vidi još:

Razbijanje mitova: Nauka iza izmenjenih stanja svesti


Eugenika kroz nacističku ideologiju doživljava i procvat i krah. Kako postaje simbol nemačkog nacizma, ona gubi na popularnosti i njena glavni asocijat postaje genocid. Nakon rata, drastično se menja  i naučna klima – smatraju se nedopustivim i nečovečnim ne samo masovna ubistva u gasnim komorama, već i sama ideja eugenike. Nekad privlačni ciljevi stvaranja što kvalitetnije populacije ostaju zagađeni reliktima koje je ostavio rat.

Ostaci discipline danas su oličeni u „liberalnoj“ odnosno neoeugenici, koja podrazumeva poboljšanje ljudskih karakteristika putem prenatalne dijagnostike, genetičkog inženjeringa i drugih reproduktivnih tehnologija. Ključna karakteristika neoeugenike jeste to što pojedinac ima pravo da sam donosi odluku o svojoj potencijalnoj porodici.

Ipak, autori poput Roberta Speroua, filozofa koji se bavi etičkim pitanjima vezanim za upotrebu moderne tehnololgije, preispituju ideju o slobodi u donošenja ovakvih odluka. On tvrdi da smo uvek pod pritiskom sopstvene želje da težimo napretku. Bilo kako bilo, sve ove tehnike biće tekovine XXI veka i tek su u povoju. Sigurno je da one ponovo otvaraju brojna osetljiva etička pitanja za koja smo se možda nadali da su ostavljena u naizgled zatvorenom poglavlju o eugenici.

Komentari
Jovana Dinić
Latest posts by Jovana Dinić (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *