Da li su strašne priče samo za plašljivu decu?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Malo je verovatno da vas uveče na putu ka kući napadne vampir, vukodlak ili da vam strah u kosti utera kakav duh. Bez obzira na to, dešava nam se da se nakon gledanja horor filma okrećemo za sobom na ulici na svaki zvuk. Postavlja se pitanje zbog čega je to tako. Zašto čak i najtvrdoglavijeg skeptika podilazi jeza prilikom susreta sa dobro ispričanom horor pričom, i kako horor priče uspevaju da na uspešan način prevaziđu i prežive postojeće kulturološke barijere i razlike?

Strašne priče o duhovima, čudovištima i drugim utvarama već dugo mame sve one koji tragaju za uzbuđenjem i nagone ih na posete polumračnim bioskopskim salama i odeljcima sa horor pričama u knjižarama i bibliotekama. Objašnjenje privlačnosti horor priča uključuje evolucionističku perspektivu, mada je važno u ovo objašnjenje uključiti i kulturološke faktore.

Horor priče su prisutne u različitim kulturama, pri čemu su oblik u kome se javljaju i utvare o kojima pripovedaju specifični za kulturološki kontekst, iako je njihova osnovna funkcija da deluju zastrašujuće svuda ista. Kakve priče će pripadnicima neke kulture biti strašne zavisi upravo od karakteristika same kulture. Sintezom evolucionističkog i kulturološkog, nastao je novi, biokulturološki pristup horor pričama.

Biokulturološki pristup prilikom objašnjenja horor priča, upravo uzima u obzir kako njihov biološki značaj i funkciju, tako i kulturološke faktore i socijalni, istorijski, politički i ekonomski kontekst u kome se javljaju.

Jedna od stvari na koje je prirodna selekcija pripremila ljudsku kogniciju jeste i suočavanje sa opasnostima. Lakim uočavanjem pretećih signala i pripremom organizma kroz niz fizioloških promena poput ubrzanja pulsa i disanja, kao i snabdevanja mišića krvlju, omogućeno je uspešnije suprotstavljanje pretnji ili bežanje od nje.

Evolucija straha

Tokom evolucije, kroz iskustva iz praistorije na osnovu kojih se razvila šema signala opasnosti, kod ljudi se izoštrila osetljivost na stimuluse koji izazivaju strah. Ovo potvrđuje i studija Arna Ohmana sa odeljenja za kliničke neuronauke na osnovu kojih se razvila šema signala opasnosti, kod ljudi se izoštrila osetljivost na stimuluse koji izazivaju strah. Ovo potvrđuje i studija Arna Ohmana sa odeljenja za kliničke neuronauke na institutu Karolinska u Stokholmu, u kojoj je pokazano da ljudi mnogo brže primete zmiju kao alarmantni stimulus na slici punoj cveća, nego cvet koji je na slici među velikim brojem zmija.

Upravo ova karakteristika ljudske kognicije, odnosno pojava emocije straha prilikom susreta sa stimulusima određenih karakteristika predstavlja bitan faktor horor priča. Ustanovljeno je da se u situacijama izloženosti zastrašujućim pričama mogu detektovati isti kognitivni procesi i fiziološke reakcije kao i u slučaju realne opasnosti. Horor priče kod gledalaca aktiviraju osećaj straha uglavnom zasnovanog na fizičkim karakteristikama koje čudovišta kao junaci ovih priča dele sa predatorima koji su u prošlosti zaista proganjali pripadnike ljudske rase.


Vidi još:

Bliskost bez ijedne razmenjene reči: parasocijalna interakcija i odnosi


Iako međusobno različiti po mnogo osnova, baš zbog toga što su kroz evoluciju od zajedničkih predaka nasledili zajedničku tendenciju da na određene draži poput dugih oštrih očnjaka, hladnog pogleda ili režanja, gledaju kao na preteće, ljudi su generalno skloni da se boje određenih stvari. Upravo je to odgovor na pitanje zbog čega horor priče izazivaju strah kod tako velikog broja ljudi, u različitim kulturama.

Kristofer Li u ulozi Drakule (film Dracula iz 1958. godine)

Evolucioni mehanizmi poput prirodne selekcije i nasleđivanja karakteristika od značaja za preživljavanje, ljudskom rodu podarili su kognitivni aparat osetljiv na posebne signale opasnosti. Takođe, dali su mu i neograničenu sposobnost maštanja, te kao produkt kombinacije karakterističnih signala opasnosti i maštanja nastaju mnogobrojna imaginarna čudovišta.

Čudovišta u kulturi

Karakteristike ovih čudovišta zavise i od kulturološkog konteksta i okruženja, što se može videti na primerima vukodlaka, zombija i vampira koji su prisutni u velikom broju kultura, ali drugačije prikazani.

Kada je reč o vukodlacima, ustanovljen je trend da u različitim delovima sveta, glavne karakteristike ovog čudovišta poput tih da se u njih transformiše čovek u prisustvu punog meseca, da su agresivni, imaju velike očnjake i izgledaju opasno, bivaju zadržane. Međutim, sama životinja koja predstavlja inspiraciju za njegov nastanak varira u zavisnosti od toga koja životinja je dominantni predator u nekom geografskom regionu. Tako se, na primer, u Indiji i okolnim azijskim predelima mogu pronaći priče o ,,tigrodlaku’’, u Americi o ,,medvedodlaku’’ ili ,,leopardodlaku’’ u Africi. Uprkos varijacijama u fizičkom izgledu ovih različitih verzija ,,vukodlaka’’, glavni motiv ,,zveri unutar čoveka’’ i realno postojeće opasne životinje je  zadržan.

U drugoj polovini XX veka, zombiji postaju sve popularniji. Postoje različita tumačenja zbog čega ovi hodajući leševi bez mozgova predstavljaju još jedno ljudima zanimljivo čudovište. Naime, pojedini teoretičari smatraju da zombiji uklopljeni u kontekst specifičnih priča mogu simbolisati različite kulturalno specifične strahove, probleme i traume. Tako, na primer, film Night of the Living Dead može biti tumačen u svetlu Hladnog rata, budući da je nastao u periodu kada je rat bio aktuelan. Javlja se i viđenje po kome se zombiji za svoju zastrašujuću moć mogu zahvaliti tome što se u pričama naglašavaju karakteristike kroz koje se ispoljava njihova bolest, infektivnost i mrtvilo.

Scena iz filma Night of the living dead

Vampir, kao oživljeni leš koji preživljava sisajući krv, takođe se pojavljuje u različitim oblicima u zavisnosti od kulturnog i istorijskog konteksta, te tako pojava vampira ide od bledih, mršavih, krvožednih vampira ogromnih očnjaka iz XVIII veka, do svetlucavih, zgodnih i dobroćudnih krvopija sadašnjeg vremena. Priče i opisi vampira iz davne prošlosti mogu se protumačiti kao posledica nedovoljnog znanja o medicinskim stanjima i slučajevima Renfildovog sindroma koga karakteriše potreba za ispijanjem krvi i verovanjem da ovaj ritual predstavlja izvor energije, snage i zdravlja koji su neophodni za normalno funkcionisanje. Sa druge strane, sadašnje vampirske priče u većoj meri usmerene su na opisivanje idealizovane romantične ljubavi između dve osobe različitih svetova, kao i prevazilaženje vladajućih razlika među njima, što se može uočiti na primeru serije The Vampire diaries ili Twilight sage.

Koju zapravo svrhu imaju horor priče, pored dobre zabave koju nude i želje onih koji ih čitaju ili gledaju da pokažu neustrašivost? Najpre se ističe  njihova adaptivna uloga budući da se pojedinci kroz susrete sa ovim pričama usavršavaju u detekciji pretećih signala, adekvatnom odgovoru na iste i ,,treniraju’’ reakcije svog organizma na situacije opasnosti, pri čemu se nalaze u kontekstu koji sadrži sve elemente realne opasnosti, ali bez prisustva stvarne ugroženosti. Takođe, kako zajedničko proživljavanje straha i opasnosti doprinosi razvoju bliskosti među ljudima, kroz zajedničko proživljavanje horor priča pojedinci se u izvesnoj meri mogu zbližiti.

Komentari
Sara Stanisavljević

Sara Stanisavljević

U slobodno vreme voli da uživa u muzici, čita, uzgaja kaktuse i topi se gledajući slike slatkih afričkih ježeva i mačaka. Kad ne putuje, sanjari o tome koja će sva mesta obići u budućnosti. Inače, student psihologije koji među raznoraznim predmetima naročito uživa u statistici i psihometriji.
Sara Stanisavljević

Latest posts by Sara Stanisavljević (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *