Kriza replikabilnosti: Koliko možemo verovati psihološkim istraživanjima?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Psihologija je kao empirijska nauka kroz decenije postojanja produkovala veliki broj važnih rezultata, pri čemu su neki od njih postali već i deo opšte kulutre, poput Pavlovljevog klasičnog uslovljavanja pasa ili Milgramovog eksperimenta sa elektrošokovima. Međutim, da li ste se zapitali koliko je moguće ponoviti ovakve studije i dobiti iste rezultate, kako bi se potvrdila njihova naučna validnost?

Ozbiljnija diskusija na ovu temu u svetu nauke počinje tek 2010. godine, danas poznata kao „kriza replikabilnosti“. Sve više studija koje su važile za „bazične“ studije u psihologiji, pokazuju se kao teške za potvrditi. Činjenica da je od 2010. godine broj neuspelih  replikacija u psihologiji sve veći navela je istraživače da se podrobnije pozabave ovim fenomenom. Novonastala kriza izazvala je brojna kontroverzna tumačenja njenih uzroka, što autorima eksperimenata predstavlja dobar povod za preispitivanje nekih uveliko prihvaćenih i publikovanih rezultata.

Vernost nauci ili naučna skepsa?

Psiholog Robert Rozental smatra da odlučujući faktor u nastanku krize replikabilnosti predstavlja odnos istraživača koji vrši repliciranje eksperimenta prema naučnom fenomenu koji stoji u njegovoj osnovi. Kako bi se eksplicirala Rozentalova pretpostavka, valja navesti primer istraživanja socijalnog psihologa Bema i replikatorne nalaze istraživanja profesora Patricija Tresoldija.

Naime, Bem je vršio eksperiment sa ispitanicima koji su imali zadatak da daju svoj sud o valenci određenih slika, odnosno da ocene neku prikazanu sliku kao pozitivnu ili negativnu. Nakon toga, subjektima su prikazivane reči sa pozitivnom ili negativnom valencom. Zatim, ispitanicima je prikazivana druga serija istih slika i reči, randomizovanim redosledom. Bemova početna hipoteza odnosila se na pretpostavku da će ispitanici u drugoj seriji ocenjivati određene slike kao pozitivne samo zato što je u prvoj seriji nakon njih sledila reč sa pozitivnim značenjem. Bem je istraživanjem potvrdio hipotezu postojanja ovog fenomena, poznatijeg kao retroaktivno primovanje. Međutim, profesor Tresoldi, koji je kao i mnogi drugi krenuo da sprovodi replikaciju sa ubeđenjem da je fenomen nepostojan, rezultatima svog istraživanja nije potvrdio postojanje retroaktivnog primovanja.

Činjenica je da problem repliciranja rezultata psiholoških eksperimenata postoji i da mnogi drugi eksperimenti, pored navedenog Bemovog, imaju sličnu sudbinu. Može biti da je Rozental u pravu kada kaže da je uzrok replikacione krize skeptičnost pojedinih istraživača prema naučnom fenomenu čije je postojanje replikacijom dovedeno u pitanje. Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je u osnovi Bemovog eksperimenta kontraverzan fenomen o kom postoji žustra rasprava u naučnim krugovima, ne čudi što su rezultati opovrgnuti.

U anketnom istraživanju koje je sproveo časopis “Nature” 2016. godine, pokazuje se da kriza replikabilnosti zabrinjava istraživače i u drugim oblastima nauke.

Pretpostavlja se da je kontraverza oko ispitivanog fenomena probudila skepsu i kod drugi istraživača, te da je takav stav mogao uticati na interpretaciju replikacionih rezultata. Moguće je da je upravo to slučaj u Tresoldijevom istraživanju, ali i u mnogim drugim pokušajima opovrgavanja rezultata. Ipak, ne treba donositi prenagljene zaključke, jer o uzrocima replikacione krize postoji još rasprave.

Promovisanje kao uzrok kriznog stanja u nauci

Kako navode profesor Hal Pašler i profesorka Kristin Heris, moguće je da je jedan od uzroka postojanja krize zanemarivanje direktne replikabilnosti, tj. korišćenja precizne metodologije izvornog istraživanja u replikaciji. Naspram toga, naučnici ne pretenduju da ponove identične uslove onima koji su opisani u originalnoj studiji, već posežu za ispitivanjem istog fenomena drugačijom metodologijom – pokušavaju da repliciraju isti efekat, ali u drugačijim uslovima.

Pašler i Herisova smatraju da je objavljivanje rezultata replikacionih istraživanja češće u psihologiji jer je naučnicima zanimljivije da se pozabave repliciranjem eksperimenata na način koji se razlikuje od načina korišćenog u prvobitnom istraživanju. Čini se da je u naučnom krugu primamljivije vršiti konceptualno repliciranje jer nudi veću mogućnost za kreativnost, bilo da je reč o odabiru populacije iz koje se vrši uzorkovanje ispitanika za istraživanje, ili korišćenju novih metoda analize podataka i interpretacije rezultata. Cilj je da se proveri postojanje samog koncepta, a ne da se provere rezultati u identičnim uslovima.

Razlika između direktne i konceptualne replikacije na primeru Ešovog eksperimenta sa konformizmom. Direktna replikacija koristi isti broj ispitanika i iste stimuluse, dok konceptualna replikacija može koristiti drugi broj ispitanika i drugačije stimuluse.

Posledično, podrazumeva se da će biti više rezultata konceptualnih replikacionih eksperimenata, bilo da oni potvrđuju ili opovrgavaju rezultate izvornog eksperimenta. Dakle, direktno repliciranje u identičnim uslovima je zanemareno, iako bi možda ovako sprovedena replikacija potvrdila rezultate originalnog eksperimenta. Umesto takvih replikacija, u naučnim časopisima se češće objavljuju rezultati konceptualne struje, iako otvaraju veću mogućnost za poniranje dublje u krizu replikabilnosti.


Vidi još:

Razbijanje mitova: Nauka iza izmenjenih stanja svesti


Strpljen – spašen

Iako postoji mnogo rasprava koje idu u prilog postojanju replikacione krize, Pašler i Herisova se pitaju da li je opravdano poklanjati joj toliko pažnje. Neka od najznačajnih istraživanja u psihologiji, poput Votsonovog emotivnog uslovljavanja malog Alberta ili Zimbardove zatvorske simulacije na Stenfordu, danas nije moguće replicirati iz etičkih razloga. Da li je to dovoljan razlog da se njihov značaj umanji?

Pašler i Herisova pretpostavljaju da je ključno rešenje u prevladavanju replikacione krize u psihologiji – strpljenje. Kako je period između objavljivanja originalnih istraživanja i njihovih replikacija kratak, opravdano je zapitati se da li je potrebno sačekati da prođe još vremena kako bi neko naredno istraživanje opovrglo relevantnost replikatornog. Dakle, iako postoje opravdani razlozi za verovanje u krizu replikabilnosti, valjalo bi dati prostora istraživanjima koja bi unela dozu optimizma i vratila veru u pretpostavljene naučne fenomene.

Komentari
Sofija Pavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *