Naučena bespomoćnost: Kako učimo da odustajmo?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Koliko puta vam se desilo da od nečega odustanete pre nego što uopšte pokušate? Ako ste učenik ili student, da li vam je ikada na pamet pala misao poput:  „Ne vredi da idem na kontrolni, opet ću dobiti keca“ ili „Nema potrebe da se trudim, svakako neću položiti“ ? Ovakavo ponašanje je u psihologiji poznatije pod nazivom naučena bespomoćnost.

Bespomoćnost se može opisati kao neprijatno osećanje u situacijama na čije ishode čovek ne može da utiče, odnosno kada nema moć da ih kontroliše. Psiholog Martin Seligman smatrao je da su percepcije moći i kontrole naučene, to jest stečene iskustvom. On je sedamdesetih godina prošlog veka sproveo niz eksperimenata čiji su rezultati potvrdili njegovu hipotezu.

Kako učimo da budemo bespomoćni?

Na koji način učimo da budemo bespomoćni? Na primer, ukoliko ste nezadovoljni nekim segmentom svog života i pokušate da to promenite na bolje, dva ishoda su moguća – da uspete ili da ne uspete u tome. Situacija u kojoj uspešno rešavate neki problem vam potvrđuje da imate kontrolu nad svojim životom.

Suprotno tome,  situacija u kojoj niste uspeli jeste vaše iskustvo neuspeha. Ukoliko se ovakva iskustva dovoljno često ponavljaju, zaključićete da zapravo nemate mogućnost kontrole nad sopstvenim životom. Ovakav zaključak Seligman je nazvao naučena bespomoćnost.

U jednom od svojih eksperimenata, Seligman je pokazao kako pas može da postane naučeno bespomoćan.

Naučena bespomoćnost podrazumeva da osoba generalizuje odsustvo kontrole sa situacija u kojima je ona zaista nemoguća na sve ostale situacije. Kao rezultat toga, osoba unapred odustaje, odnosno ne preduzima nikakvu akciju čak ni u onim situacijama na čiji ishod može da utiče.

Nakon što je ovaj fenomen definisan, naučnici počinju da se  bave pitanjima na koje sve načine naučena bespomoćnost može uticati na ljude, u kojim sferama i životnim dobima. Zaključak je da se naučena bespomoćnost jednako može formirati i kod dece i odraslih, dok su situacije koje do nje dovode razne – od svakodnevnih frustracija do političkih nemira, ratnih stanja, prirodnih katastrofa i slično.

Kako učimo da budemo neuspešni?

Posebnu pažnju naučnici su posvetili pitanju kako se naučena bespomoćnost formira u školskom okruženju i do kakvih sve posledica može dovesti. U školi se deca neretko susreću sa situacijama u kojima se od njih traži da odgovore na zahteve koje ona ne mogu (dovoljno dobro) da ispune.

U takvim situacijama deca se suočavaju sa određenom količinom stresa i nezadovoljstva zbog neuspeha. Ukoliko se ovakve situacije dovoljno često ponavljaju, posle izvesnog vremena dolazi do odustajanja, odbojnosti prema učenju i ulaganju truda, odnosno deca, na osnovu ranijeg iskustva, nauče da se ponašaju bespomoćno.

Šaris Nikson, profesorka psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji, sprovela je mali eksperiment sa svojim studentima, s ciljem da pokaže koliko brzo i lako se naučena bespomoćnost formira. Svi studenti dobili su zadatak da reše tri problema, konkretno – anagrama. Međutim, oni nisu znali da su bili podeljeni u dve grupe.

Jedna grupa studenata dobila je sva tri lako rešiva problema, dok je druga grupa dobila prva dva nerešiva i treći koji je bio isti kao i u prvoj grupi. Nakon što su svi dobili zadatke, od njih se tražilo da ih urade što je brže moguće i zatim podignu ruku.

Studenti iz druge grupe osetili su se frustrirano dok su posmatrali kako ostatak odeljenja vrlo brzo podiže ruke u znak uspešno rešenih zadataka. Kada je došao red za rešavanje trećeg problema, koji je bio isti za obe grupe i vrlo lak za rešavanje, jako mali broj studenata iz druge grupe ga je rešio. Većina njih nije čak ni pokušala, jer su smatrali da svakako neće uspeti.

Deca lako nauče da budu bepospomoćna kada uporno doživljavaju neuspehe u školi.

Ovaj eksperiment dobar je primer kakve sve mogu biti posledice naučene bespomoćnosti. Naime, ona dovodi do deficita na tri nivoa: emocionalnom (frustracije, smanjeno samopouzdanje), motivacionom (opadanje i gubitak motivacije) i kognitivnom (smanjena koncentracija, otežano logičko zaključivanje). Pored ovih, naučena bespomoćnost može dovesti i do mnogih drugih negativnih posledica.

Kako učimo da budemo depresivni?

Najveći značaj Seligmanove teorije o ovom fenomenu je u tome što je uspostavio vezu između formiranja naučene bespomoćnosti i depresije. Preduslov za nastanak depresije u ovom slučaju jeste deficit na emotivnom nivou koji podrazumeva da osoba ima nisko samopouzdanje i negativnu sliku o sebi.

Negativnu samopercepciju osoba formira na osnovu verovanja da su sve njene akcije beznadežne zbog čega dolazi do pasivnosti, odustajanja, društvenog povlačenja, što će dalje iznova potvrđivati njenu već formiranu lošu sliku o sebi. Naravno, postoje i razni drugi uzroci formiranja depresije kod ljudi, ali naučena bespomoćnost je svakako jedan od važnih uzroka. Zahvaljujući tom „otkriću“, Seligman je razvio i model lečenja depresije pod nazivom naučeni optimizam.

Seligman je uočio da se naučena bespomoćnost neće nužno formirati kod svakoga ko je prošao kroz mnoge negativne situacije, već da neki ljudi uprkos tome ostaju pozitivni i ne odustaju. Pojedinac koji je skloniji tome da nauči da se ponaša bespomoćno, smatra se pesimistom, a njegovu suprotnost predstavlja optimista – onaj koji uprkos istim okolnostima zadržava pozitivan stav.

Od čega zavisi da li će neko biti pesimista ili optimista? Seligman tvrdi da zavisi od toga na koji način pojedinac sebi objašnjava zašto se nešto (negativno) dešava. Pesimista veruje da će loši događaji dugo trajati, da će im naškoditi u svim aspektima života i da su sami krivi za njihov nastanak. Suprotno tome, optimista  poraz vidi samo kao privremenu okolnost, ne smatra da će negativan ishod u jednoj situaciji uticati na sve ostalo u njegovom životu i ne krivi sebe kada nešto krene po zlu.

Osnovna ideja Seligmanovog naučenog optimizma jeste u tome da svako može da nauči  da posmatra i tumači situacije drugačije i na taj način izgradi optimističniji stav, koji će mu pomoći u prevazilaženju naučene bespomoćnosti i depresije.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *