Poligraf kao (ne)pogrešiv detektor laži

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Ideja o mogućnosti da se čovek „uhvati u laži“ na osnovu različitih spoljašnjih indikatora, poput govora tela i načina neverbalne komunikacije, većini ljudi ne deluje nužno kao fikcija. Iako se ponekad o tim indikatorima govori kao o automatskim i nesvesnim reakcijama tela, činjenica je da su mnogi ljudi vrlo uspešni u kontrolisanju istih, što ovaj način identifikovanja istine ne čini pouzdanim.

No, šta je sa unutrašnjim, fiziološkim reakcijama organizma kada čoveka obuzmu snažne emocije, nemir i strah? U tim trenucima se, između ostalog, ritam disanja postaje brži, kao i puls, povećavaju se krvni pritisak i električna provodljivost kože. Navedene reakcije moguće je detektovati upotrebom poligrafa, instrumenta za koji se veruje da predstavlja, a koji se često i naziva detektor laži.

Džon Larson, američki policajac poznat po svom akademskom obrazovanju i doktoratu iz fiziologije, ostao je upamćen i kao tvorac prvog savremenog poligrafa. Larson je, za potrebe kriminalističkih istraživanja, konstruisao ovaj intrument 1921. godine. Današnji poligraf je značajno unapređena verzija Larsonovog instrumenta.

Kako je Amerika mesto izuma poligrafa, ona je ujedno i područje gde se on i dan danas najviše koristi i to u različite svrhe – za ispunjenje individualnih zahteva koji se upućuju detektivskim agencijama, proveru zaposlenih ili onih koji konukurišu za posao u nekoj firmi ili državnoj instituciji, policijskim istragama i slično. Najveći izvor kontraverzi jeste njegova upotreba u kriminalističkim postupcima i sudskim presudama.

Poligraf je nastao u Americi 1921. godine kao policijsko sredstvo za detekvotanje laganja.

Da li poligraf može da zna ko je kriv?

Kao što je ranije spomenuto, poligraf je konstruisan sa svrhom da identifikuje određene fiziološke indikatore anksioznog stanja u kojem će se naći osoba koja prilikom saslušanja pokušava da zataška istinu. Postupak poligrafskog testiranja podrazumeva interakciju između ispitivača i ispitivanog, gde se ispitivač, pored toga što postavlja pažljivo osmišljena pitanja, služi i nekim „psihološkim trikovima“ kako bi eventualnog počinioca naveo na priznavanje krivice.

Trikovi se sastoje u tome da se osoba koja se ispituje ubedi u nepogrešivost poligrafa i njegovu moć da identifikuje laž. Na koji način će pitanja biti formulisana, zavisi od toga koja tehnika ispitivanja se primenjuje. Najviše se koriste test vrhunca napetosti (POT – Peak of Tension Test), njoj srodna japanska verzija – test poznavanja kritičnih činjenica (CIT– Concealed Information Test), kao i test kontrolnih pitanja (CQT – Control Question Test).

Prve dve metode koriste se „kritičnim“ pitanjima čiji su odgovori poznati jedino onome ko jeste počinio zločin (i naravno istražiteljima), a pretpostavka je da će usled davanja lažnog odgovora na to pitanje doći do intenzivnog emotivnog uzbuđenja koje će poligraf zabeležiti. Treća metoda podrazumeva postavljanje relevantnih i kontrolnih pitanja. Relevantna pitanja su direktna, konkretna i odnose se na počinjeno delo, dok su kontrolna pitanja dosta široka, konstruisana tako da izazovu preispitivanje i nesigurnost pri odgovaranju (npr. “Da li ste ikad izdali nekoga ko vam je verovao?”).

Dakle, pretpostavka je da će osoba koja nije kriva snažnije reagovati na kontrolna pitanja, koja će je naterati da se zamisli nad sopstvenom prošlošću, dok će njena pobuđenost biti manja kada odgovara na konkretna pitanja o zločinu koji zna da nije počinila. Sve vreme tokom ispitivanja, poligraf beleži određeni obrazac fizioloških zbivanja unutar ispitanika. Bitno je razumeti da poligraf sam ne daje nikakve podatke o tome da li je izrečeno istinito ili nije, već se o tome posredno zaključuje na osnovu tumačenja očitanih obrazaca reagovanja.


Vidi još:

Emocionalna inteligencija: Stvarna sposobnost ili izmišljotina?


Kada poligraf omane

Poligrafsko testiranje oslanja se na strah kao indikator laganja, međutim razlozi za doživljavanje straha ili anksioznosti tokom ispitivanja mogu biti različiti, te krivica nije nužno jedan od njih. Osobe koje su po prirodi plašljivije, koje se lakše uznemire, a pritom nisu krive, mogu reagovati znatno snažnije u neprijatnoj situaciji ispitivanja. Isto tako, može se desiti da osoba koja jeste počinila zločin ostane staložena, te njene reakcije ne budu intenzivne.

Još na samom početku spomenuli smo da su ljudi u različitoj meri sposobni da vladaju svojim govorom tela, međutim, istraživanja pokazuju da je tako nešto moguće i kada su u pitanju unutrašnje reakcije, što se naziva biofidbekom. Pored toga, počinitelji krivičnih dela često se služe fizičkim protivmerama (ujedanjem za jezik, pritiskanjem prstiju, brojanjem unazad kada odgovaraju na kontrolna pitanja) i psihološkim protivmerama (autosugestijom) ne bi li uticali na svoje stanje pobuđenosti i tako lažirali rezultate.

Poznat je slučaj Oldridža Ejmsa, nekadašnjeg agenta CIA-e za kog se ispostavilo da je bio KGB-ov špijun. Ejms danas služi doživotnu robiju, međutim tokom svoje duge karijere dvostrukog agenta, dvaput je bio saslušavan putem poligrafa i oba puta je „prošao“. KGB je savetovao Ejmsa da se veče pred saslušanje dobro naspava, pojavi se svež i odmoran, bude kooperativan, razvije prijatan odnos sa ispitivačem, te da njegovo držanje bude što smirenije i jednostavnije.

Oldrič Ejms je dva puta tokom svoje špijunske karijere prevario poligraf.

Relevantnost poligrafa na sudu

Danas je upotreba poligrafa na sudu znatno ređa nego ranijih godina, usled toga što naučna javnost uporno skreće pažnju da takav instrument nije pouzdano sredstvo za detektovanje laži. Činjenica je da  nijedan čovek protiv svoje volje ne može biti podvrgnut poligrafskom ispitivanju. Testiranje poligrafom je moguće samo uz potpisanu saglasnost, no i odbijanje može da ima negativne posledice po osobu (poput porasta sumnje u njenu krivicu).

U Americi, Vrhovni sud je dozvolio pojedinim jurisdikcijama da odlučuju o prihvatljivosti ishoda poligrafa, dok u Srbiji ni u kom slučaju poligraf ne može imati dokaznu vrednost prilikom donošenja sudske presude.

Poligraf svakako nije magični instrument koji detektuje laganje, ali ukoliko se primenjuje mudro i sa oprezom, može da posluži kao pomoćno istražno sredstvo za eliminaciju nevinih ili selekciju najsumnjivijih, pribavljanje materijalnih dokaza, pa čak i priznanje krivice. Ipak, uvek treba imati na umu njegova ograničenja, mogućnost zloupotrebe, te biti pažljiv pri donošenju zaključaka na osnovu ovakvih nalaza.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *