Politička kultura i demonstracije: zašto ljudi ne izlaze na ulicu?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus

Krajem novembra 2018. u Kruševcu dogodio se napad na jednog od političara opozicije u Srbiji. Taj napad bio je okidač za proteste koji se još uvek odvijaju na ulicama Beograda. Uprkos masovnosti protesta, demonstranti među sobom tokom šetnje uporno komentarišu kako „nema svrhe protestovati“.

U takvom raspoloženju vidljiva je složena psihološka pojava – politička kultura, koja se definiše kao skup subjektivnih političkih orijentacija. Političko ponašanje je deo političke kulture koji se ispoljava uzimanjem učešća u političkim aktivnostima. Taj delatni aspekt političke kulture nije uvek prisutan, iako osoba poseduje subjektivnu političku orijentaciju.

„Mi smo pokušali, ali nas niko nije čuo“

Razlozi zbog kojih dolazi do izostanka političkog ponašanja mogu biti različiti. Naučena bespomoćnost jedan je od modela kojima politička apatija može da bude objašnjena. Kada ljudi uvide da njihove akcije ne nailaze na reakciju, tj. da se stanje ne menja bez obzira šta radili, oni uče da ne reaguju.

Takođe, ovaj problem može da se objasni i ranom socijalizacijom kako pojedinca, tako i društva u Srbiji. Svaki politički period sa sobom nosi i sistem vrednosti kroz koji ljudi procenjuju svet oko sebe. Zbog toga je moguće i da ljudi socijalizovani u određenom političkom okruženju budu inertni i ne teže da menjaju stanje i sistem vrednosti na koji su naviknuti.

Čovek očekuje da svojim akcijama ostvaruje neku promenu u okolini. Ipak, kada više puta uzastopno ne dobiju adekvatan odgovor okoline, ljudi uče da ne pokušavaju ponovo da reaguju na isti način – uče da budu bespomoćni. Ovakav obrazac ponašanja može se primetiti i u političkoj kulturi.


Vidi još:

Naučena bespomoćnost: Kako učimo da odustajmo?


Ukoliko željeni efekat nije postignut i nakon što je određena osoba mnogo puta glasala za određenu političku partiju i učestvovala na velikom broju demonstracija, ona će uvideti da su sve akcije koje je sprovodila „beskorisne“  i prestati da bude politički aktivna.

Naučena bespomoćnost kao oblik učenja ima značaj i posmatrano kroz evolutivnu prizmu. Priroda nas je stvorila tako da ne razbacujemo energiju bespotrebno. Time što dozvoljava da se bezuspešno izvedena akcija ugasi, priroda nas „primorava“ da ne bacamo energiju uzaludno.

„Ne mogu, neću, a niko mi nije ni tražio“

Objašnjenju političke apatije mogu da se dodaju još tri psihološka objašnjenja koja se tiču motivacije za angažvanost u političkim aktivnostima:

  1. Političko ponašanje osobe nije uključeno u njenu političku kulturu zato što ona ne može da bude aktivna u politici.
  2. Političko ponašanje izostaje jer osoba neće da učestvuje u njemu.
  3. Političko ponašanje izostaje jer od osobe niko nije tražio da se „politički“ ponaša.

Prva dva objašnjenja potiču iz individualnih karakteristika svake osobe, a mogu biti i posledica naučene bespomoćnosti. Na primer, ljudi pretpostavljaju (ili su naučili) da su političari nevoljni da čuju njihov glas. Takva pretpostavka može da ima obeshrabrujuće dejstvo na njihovu aktivnost u politici i želju da doprinesu organizaciji društva u skladu sa svojim zamislima i potrebama.

Protestni marš u centru Beograda 29.12.2018.

Ipak, političko nedelovanje može se objasniti i na drugi način. Motivacija osobe je sve niža, ukoliko je period između aktivnosti i rezultata duži. U skladu sa činjenicom da rezultati političke aktivnosti nisu brzo vidljivi, može se pretpostaviti da određen broj ljudi upravo ovo demotiviše da se uključe u političku aktivnost.

Problem takođe predstavlja što većina ljudi ne uključuje svoje emocije u političku kulturu. Znanja iz teorije i iskustvo iz prakse ukazuju na važnu ulogu emocionalne uključenosti u motivaciju. Bez emocionalnog pokretača koji bi pokrenuo motivaciju, političko ponašanje će lako izostati.

„Tako su me učili“

Osnovni sistemi ponašanja i vrednosti usvajaju se od malih nogu. Ukoliko dete odrasta u nekom političkom okruženju koje nameće određeni sistem vrednosti, veoma je verovatno da će i ono usvojiti taj sistem vrednosti. Kada deca odrastu, činiće društvo koje će težiti da zadrži sistem vrednosti u kojem su njegovi građani odrasli.

Društva poput ovog uglavnom su inertna za promene i ne podstiču pojedince na lični učinak u njima. U ovakvim društvima problematične su i intertne institucije koje treba da implementiraju promene unutar njih samih. Instutucije u inertnom društvu će težiti da zadrže svoj stari način funkcionisanja čak i nakon što se političke promene dogode. Izgleda da lična i društvena inercija veoma usporavaju proces promena i zajedno predstavljaju razlog iz kog „niko ne traži“ da se građani uključuju u političku aktivnost.

Istorijski gledano i rana politizacija društva u Srbiji može se smatrati nepodržavajućom. Pored veoma liberalnog i savremenog ustava koji je Srbija dobila u XIX veku, država je ostala pod vladavinom manjinske elite. Kako bi se u Srbiji napustio model vladavine manjine, njeni građani su morali biti uključeni u vlast.

Poredak u kojem postoji učešće građana u vlasti ozbiljno bi narušavao neprikosnovenost vladajuće manjine, te je ona u cilju očuvanja svoje moći izbegla da građane uključi u vladanje. Na taj način nastao je veliki procep između običnih građana i politike. Politiku su građani samtrali prljavom, a političare  nedostojnim vođenja države.

S druge strane, manjinska politička elita odvojila se od građana, te je nastalo društvo u kojem se političari ne mešaju u život građana, a građani se ne mešaju u život političara. Kao posledica pomenutog poretka i do danas država i njeni građani ostali su odvojeni i nezainteresovani jedni za druge.

„A što bih ja, kad neće niko drugi?“

Bez obzira na koji način su građani demotivisani, prisutna je i pojava konformizma, koji je definisan kao težnja čoveka da svoje ponašanje prilagodi ponašanju većine ljudi. Konformizam je u vezi i sa masovnošću demonstracija.

Ukoliko veliki broj ljudi izlazi na ulice, povećana je verovatnoća da će se osoba koja razmišlja da li da učestvuje u protestima takođe odlučiti da bude aktivna. Iz ovog razloga je izveštavanje o masovnosti protesta moćno oružje, ali takođe podložno mnogim manipulacijama. Možda bi se razlozi za nereagovanje mogli i prevazići, ili pojačati, ukoliko bi građanima bio poznat broj ljudi koji uzima učešće u političkim aktivnostima.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *