Psihologija karantina

Bogdan Radičević
Bogdan Radičević

Latest posts by Bogdan Radičević (see all)

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Sa širenjem COViD-19 virusa tokom prethodnih nekoliko meseci, sve su glasnija mišljenja stručnjaka da je prikladan način suzbijanja epidemije uvođenje masovnog karantina, bio on dobrovoljan ostanak kod kuće ili prisilna zabrana izlaska na ulicu. Mera karantina je odavno poznata i korišćena u suzbijanju zaraze, prvi put upotrebljena u XII veku u Veneciji. Svakome ko se u prethodnih 800 godina nekad našao u karantinu ubrzo je postalo jasno da karantin, mada odličan sa epidemiološke tačke gledišta, sa psihološke može da izgleda mnogo mračnije.

Kakva psihološka stanja proživljavaju oni koji su u karantinu, može li on ostaviti dugotrajne posledice i kako ga ljudima olakšati su glavna pitanja na koja su istraživači sa Kraljevskog koledža (King’s Colleage) u Londonu pokušali da odgovre. U tu svrhu, oni su pregledali ukupno preko 3000 naučnih studija kako bi izdvojili 24 rada koji su ispitivali karantine najsličnije onima u kojima se ljudi nalaze tokom COViD-19 epidemije. Svaki od ova 24 naučna rada napisan je na osnovu istraživanja sprovedenih tokom neke od prethodnih epidemija svetskih razmera: SARS-a, svinjskog gripa, ebole ili neke od manje poznatih bolesti.

Tokom karantina

Kao što se može pretpostaviti, posledice života u izolaciji uglavnom su negativne. Ljudi koji su u karantinu kao ubedljivo najčešće muke navode loše raspoloženje i nerviranje oko “sitnica”. Pored toga, često se dešava da se osećaju uznemireno, uplašeno, tužno, besno ili kao da su pod velikim stresom. Jedan broj ljudi priznaje da tokom karantina imaju probleme sa spavanjem.

Loša osećanja nisu zastupljena tokom celog perioda karantina kako sugeriše jedna od studija, već tek nakon više od deset dana izolacije počinju da se primećuju posledice koje karantin ostavlja na mentalno zdravlje. Ovo zapažanje verovatno je povezano sa gubljenjem dnevne rutine i slabljenjem socijalnih i fizičkih kontakata. Ljudi prestaju da idu na posao, nisu u mogućnosti da se vide sa prijateljima ili porazgovaraju sa komšijama, što se odražava na njihovo raspoloženje. Često se javljaju osećaji usamljenosti i izolovanosti, nesrećno upareni sa dosadom i nervozom.

U samoizolaciji se često kao psihičke posledice javljaju depresivni i PTSP simptomi, nekada i 4-6 meseci nakon karantina.

Zdravstveni radnici proživljavaju najteže psihološke posledice ako dospeju u karantin. Pored boljki ,,običnih’’ građana, oni se nose i sa osećajem da su svoj medicinski tim ili ustanovu u kojoj rade izneverili, a da će njihov izostanak sa posla doprineti bržem širenju epidemije.

Pored tinjajućih neprijatnih osećanja, kod onih koji su zatvoreni zbog epidemije često se javlja i jedno potpuno obuzimajuće — strah. Strah od zaraze često znači i katastrofizaciju, odnosno, tumačenje svakog telesnog simptoma kao onog koji konačno potvrđuje dijagnozu zarazne bolesti. Tako najmanji kašalj ili alergijska kijavica u očima uplašenih postaju osnova za sigurnu dijagnozu. Pored straha od toga da su se sami zarazili, mnogi strahuju da će zaraziti i svoje bližnje sa kojima provode vreme. Ovakva razmišljanja često su kod njih praćena tugom ili osećanjem krivice.

Nakon karantina

Ukidanje karantina je radosna vest za bezmalo sve ljude koji su u njemu. Većina negativnih psiholoških stanja nestaje, samo da bi ih brzo zamenili problemi druge vrste. Depresivnost i bes javljaju se kod ljudi čija je finansijska situacija potkopana karantinom, koji nisu sposobni da odmah ,,stanu na noge’’. Posebno su ugrožena ona domaćinstva sa niskim ili neredovnim primanjima, gde mogu proteći i godine pre nego što se postigne finansijska sigurnost  stečena pre karantina.

Izolacija se završava kada stručnjaci procene da osoba može ponovo nesmetano da se druži sa ljudima. Često se, međutim, osobe za koje se sumnjalo ili jesu bile zaražene nađu u situaciji da odjednom imaju manje prijatelja koji su spremni da provode vreme sa njima, da nisu pozvani na okupljanja prijatelja ili da se prethodni pozivi povlače. U nekim slučajevima ove osobe dobijaju i otkaz u vidu “preventivne mere”. Osobe koje su bile u karantinu neretko i same nastavljaju da izbegavaju veća okupljanja, više pažnje posvećuju ličnoj higijeni i biraju da se ne sreću prijateljima za koje procene da su slabijeg imuniteta. Ovakvo stanje može potrajati nekoliko nedelja.

Istraživanja prethodnih epidemija pokazuju da je dobrovoljan karantin u cilju solidarnosti bolji za očuvanje mentalnog zdravlja od prisilnog karantina.

Neki karantinski problemi mogu opstati i nakon završetka izolacije. Dosadašnje studije opisale su situacije u kojima osećanja besa i anksioznosti kod nekih ljudi opstaju i do šest meseci nakon što je karantin okončan, a posebno ukoilko ljudi koji su bili u karantinu smatraju da je on bio nepravedan ili loše organizovan. Kod zdravstvenih radnika koji su epidemiju proveli neaktivni u karantinu, i do tri godine nakon obuzdavanja epidemije mogu se primetiti depresivni simptomi, a ponekad i situacije zloupotrebe alkohola.

Posebno je važno pomenuti studije koje posmatraju razvoj post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP) kod onih koji su bili u karantinu. Ovaj psihijatrijski poremećaj je vezan za dugotrajne probleme nastale kao posledica traume, i obično se javlja kod vojnih veterana, žrtava fizičkog napada ili silovanja, i drugih koji su doživeli neku tešku traumu. Istraživači iz Londona ukazuju da se simptomi ovakvog poremećaja mogu primetiti 4 do 6 meseci nakon okončavanja karantina, dok su posebno rizične kategorije deca i njihovi roditelji. Kod više od četvrtine roditelja čija su deca bila u karantinu utvrđeno je da se javio ovaj poremećaj.

Kako se u karantinu može biti zdraviji?

Iako dosadašnje studije ne daju svetle prognoze, postoje stvari koje državni organi treba da imaju na umu prilikom uvođenja karantinskih mera. Poštovanjem tih saveta, negativne psihološke posledice mogu se u dobroj meri umanjiti ili čak i izbeći.

Državni organi bi trebalo da insistiraju da ljudi održe svoju dnevnu rutinu i socijalne kontakte, u onoj meri u kojoj je to moguće. Kako bi ovo bilo moguće, ističu istraživači, internet bi trebalo da bude dostupan svima koji se nalaze u izolaciji. Interakcija putem društvenih mreža i rad od kuće mogu biti kameni temeljci dobrog psihičkog stanja.

Zahvaljujući internetu, danas kućni karantin nudi mnogo više mogućnosti za očuvanje mentalnog zdravlja.

Dosadašnja istraživanja pokazuju da je bolje da karantin traje što kraće, kao i da je najbolje da se građani unapred obaveste kolika je njegova planirana dužina. Svako najmanje produžavanje planirane izolacije kod ljudi izaziva uznemirenost i bes, a može ponekad voditi i kršenju karantinskih propisa. Mada je inkubacioni period COViD-19 virusa duži od prelomnih deset data trajanja izolacije, istraživači savetuju da on ne traje ni dana duže nego što je neophodno.

Ljudi koji su u karantinu bi trebalo da imaju tačne informacije o tome koilko je zaraza opasna, kako se prenosi i kako ju je moguće otkriti. Na ovaj način mogu se smanjiti osećanja straha i zabrinutosti kod onih koji su stavljeni u izolaciju. Istraživači savetuju i da se ljudima u karantinu omogući pristup medicinskim stručnjacima od kojih mogu tražiti savet ili kroz razgovor olakšati svoju situaciju. Uvođenje stalno dostupnih telefonskih linija, internet portala i terenskih ekipa može biti od velikog značaja za one koji su u karantinu.

Posebnu pažnju treba obratiti na zdravstvene radnike. Do sada je poznato da podrška od strane kolega i zaposlenih u instituciji pomaže onima u izolaciji da je lakše prebrode i izbegnu neke od najtežih posledica karantina. Na kraju, istraživači insistiraju na tome da je dobrovoljna izolacija gotovo uvek bolja od prisilne. Ideja da svojim postupcima štitimo druge nam olakšava podnošenje karantinskih muka i stvara osećaj zajedništva među svima koji su u karantinu.


Vidi još:

U borbi sa socijalnom dilemom: Danas meni ili sutra svima?


Dakle, karantin?

Zaključci ovih istraživača deluju pesimistično, što ne treba da čudi. Mere izolacije na osnovu kojih su rađene studije dosta se razlikuju od onih koje se uspostavljaju danas. Tokom prethodnih epidemija, reči je bilo o bolestima koje su daleko smrtonosnije od COViD-19 virusa, pri čemu su mere izolacije uvođene samo za mali broj ljudi. Osećanja straha, izolovanosti, i zabrinutosti su daleko izraženija u takvoj situaciji nego onoj koja je prisutna u slučaju epidemije o kojoj danas govorimo.

Mnoge od opisanih negativnih psiholoških posledica javljaju se usled nedostatka socijalnih interakcija i, naprosto, dosade. Naći se u izolaciji danas je suštinski drugačije nego što je bilo pre pojave interneta. Internet kao izvor zabave, kao mogućnost za obavljanje posla, i kao način komunikacije je karantinske mere uvedene za vreme širenja COViD-19 virusa učinio daleko podnošljivijim.

Psihološke posledice karantina su raznovrsne, ponekad dugotrajne i po pravilu negativne. Uprkos tome, karantin može biti mera koja je najblaža po psihičko zdravlje pojedinca. Psihološke posledice saznanja o nezaustavljivom širenju zaraze su moguće daleko gore. To istraživačko pitanje će, nadamo se, ostati neodgovreno.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *