Psihološka tura kroz muzej: priča o mirror neuronima

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Zamislite da se nalazite u Luvru. Šetate se kroz hodnike i tiho posmatrate umetnička dela. Dok ovo radite, naizgled pasivni, vaš mozak je višestruko aktiviran.  Na ulazu dočeka vas „Nika sa Samotrake“ – pogled na nju pokreće ćelije koje su najaktivnije dok posmatramo umetnička dela: takozvane miror neurone.

Ovi nedavno otkriveni miror neuroni privukli su pažnju naučne zajednice jer su dvojako aktivni: pokreću se kada vršimo neku radnju, ali i kada posmatramo nekoga ko vrši istu radnju. Prisutni su u delovima mozga koji su odgovorni za pokret, govor i obradu vizuelnih i telesnih informacija, a igraju bitnu ulogu u učenju različitih funkcija. Međutim, njihova najzanimljivija uloga je u tome što učestvuju u procesu empatije – doživljavanja tuđih osećanja.

Istraživanja su pokazala da se isti regioni mozga aktiviraju onda kada osećamo neku emociju i kada posmatramo nekoga ko oseća tu istu emociju. Na osnovu ovoga, neki istraživači  su pretpostavili da bi mirrorneuroni mogli da igraju ključnu ulogu u percepciji umetnosti.

Iz ove ideje nastala su brojna istraživanja i oblast pod imenom neuroestetika, koji pokazuju da čak i nepokretna umetnička dela mogu da aktiviraju ove neurone. Tako ova skulptura, koja sada aktivira neurone odgovorne za pokret, navodi vaš mozak na iluziju kao da sami polećete napred.

Kako idete dalje nailazite na još jednu skulpturu – “Bacača diska”. Disk u njegovoj ruci aktivira neurone koji su odgovorni za manipulisanje objektima, tako da su angažovani regioni koji kontrolišu pokrete vaših ruku i prstiju. Sada se vaš mozak ponaša kao da se spremate da sami bacite disk.

Među slikama nailazite na dela “Sloboda vodi narod” i “Kupidon i Psiha”. Vaši neuroni sposobni su da reaguju na prizor bilo kakvog fizičkog stanja kao da to stanje doživljavate, pa tako ovde povređeni vojnici izazivaju u vama nelagodan osećaj kao da ste  sami povređeni. Isto tako, prikaz Kupidona koji mazi Psihu po licu navodi vas da reagujete prijatnim emocijama kao da sami osećate dodir.

Kako prolazite kroz muzej sa slika i skulptura vas susreću različiti izrazi lica, a svaki pokazuje specifičnu emociju. Ta lica opet izazivaju aktivaciju mirror neurona, imitirajući osećanja koja posmatrate. Tako, dok ste gledali stotine slika vaš mozak je na svaku emociju reagovao kao da je lično doživljavate.

Na kraju dolazite do centralnog dela u muzeju: “Mona Lize”. Njen osmeh predstavlja misteriju istoričarima umetnosti, a možda može da bude objašnjen upravo radom nervnog sistema. Leonardo je bio sjajan anatom i poznavao je svaki mišić u ljudskom licu, kao i svaki nerv koji pokreće te mišiće. Njegov cilj je bio da prikaže sve izvore pokreta na licu, pa je tako Mona Lizin čuveni osmeh naslikao sa znanjem o minimalnim pokretima koje usne mogu da naprave.

Ono što Leonardo nije znao jeste da u mozgu postoje neuroni koji su specifično osetljivi na ljudsko lice, tako da mogu precizno da razlikuju izraze lica i prepoznaju emocije. Uz tako detaljan prikaz njenog lica i tajnovitost njenog osmeha, neuroni koji su zaduženi za prepoznavanje lica se višestruko aktiviraju. Istovremeno, vaši mirror neuroni imitiraju rad svakog nerva kojim je Leonardo oživeo njen osmeh, pokreću neurone koji kontrolišu vaše lice, a taj vatromet aktivacije vas podstiče da joj uzvratite osmehom.


Vidi još:

Snovi slepih ljudi


Sada zamislite da ste u auditorijumu muzeja na koncertu klasične muzike. Jedan od razloga zašto preferiramo koncert ili predstavu nego snimak je prisustvo drugih ljudi – vaš mozak voli da deli emocije sa drugima. Ovde opet dolaze na scenu mirror neuroni, koji su sposobni da prepoznaju i imitiraju gestikulaciju, izraze lica, a samim tim i emocije ljudi oko vas.

Na taj način vam omogućavaju da osećanja koja muzika izaziva u vama spojite sa osećanjima drugih i višestruko pojačate doživljaj. Ne samo to, već je pokazano da pokreti i izrazi lica muzičara utiču na vaš doživljaj muzike. U istraživanju Džejn Dejvidson sa muzičkog odseka na Univerzitetu u Šefildu četiri violiniste su jednu kompoziciju svirali na tri načina – sa minimalnim pokretima i ekspresijom, onako kako bi svirali pred publikom ili sa svim pokretima i emocijama prenaglašenim.

Pokazalo se da su ispitanici koji su gledali i slušali ove muzičare najviše reagovali na muziku onih koji posebno naglašavaju svoje pokrete. Kod njih su mirror neuroni bili najviše aktivirani i doprineli su dubljem doživljaju muzike.

Dok posmatrate skulpture, slike ili slušate muziku, ne samo da vaši mirror neuroni izazivaju osećaj kao da učestvujete u umetničkom delu, već imaju sposobnost i da imitiraju proces stvaranja tog umetničkog dela. Istraživači sa Univerziteta u Parmi su ispitanicima prikazivali apstraktne crteže kod kojih je bio vidljiv pokret četkicom i digitalne slike iz kojih je svaki trag pokreta eliminisan.

Pokazalo se da su motorni neuroni kod ispitanika daleko aktivniji kada posmatraju crtež i na osnovu ovih nalaza istraživači pretpostavljaju da naši mirror neuroni mogu da rekonstruišu proces stvaranja umetničkog dela. To bi značilo da kada gledate skulpturu ili sliku vaš mozak se ponaša kao da ste imali ulogu u njenom stvaranju.

Dakle, šta je to što čime umetnost fascinira? Kada naizgled pasivno posmatrate umetnička dela, ne samo da je vaš mozak aktivan kao da učestvujete u tim scenama i saosećate sa emocijama aktera, već zahvaljujući osetljivosti vaših mirror neurona stičete utisak kao da ste i vi sami učestvovali u nastanku stotina dela.


Psihološka perspektiva na vidovnjačka i religiozna iskustva

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *