Strava i užas muzike u horor filmovima

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus

Preporuka je da ovaj tekst čitate uz pratnju muzičke teme kultnog filma Ajkula (1975), koji se smatra školskim primerom muzike za horor film.

Horor filmovi se mogu opisati kao svojevrsna istraživanja naših najvećih strahova u sigurnim i kontrolisanim uslovima. Stiven Šnajder, producent poznatih horor filmova poput Paranormalne aktivnosti (2007), ističe da horor izvršava raznovrsne psihološke funkcije u društvu, ali pre svega publici obezbeđuje relativno siguran prostor za ekspresiju socio-kulturalnih strahova.

Slika i zvuk zajedno učestvuju u kreiranju straha. Primetno je da je jedna od najuobičajenijih reakcija na strašnu scenu u filmu pokrivanje očiju rukama, kako ne bismo videli „teror“ na ekranu ili platnu. Sa druge strane, ljudi nisu u mogućnosti da sa jednakom uspešnošću blokiraju zvuk koji do njih dolazi, što nam govori o tome koliko  je on važan element filma i pogodno sredstvo za manipulisanje doživljajima.

Scena iz filma Paranormal activity (2007)

Zvuci koji se koriste u horor filmovima su uglavnom glasni i nelinearni, sa čestom promenom frekvencija što stvara utisak škriputa i distorziranog zvuka. Klišei u komponovanju muzike za horor film su i zasnovani na ovakvom zvuku. Upotreba disonanci (neskladnih sazvuka), molskih akorda, visokih frekvencija, zvuka otkucaja srca i naglih promena u svim parametrima zvuka u horor filmova indukuje osećaj straha.

Ovakva muzika je očito u stanju da u nama probudi tenziju i nelagodu. Njeni zvuci su nekada strašniji od onoga što gledamo. Muzika, kao nereprezentacijska umetnost, nije u stanju da nam jasno iskomunicira sadržaj, stoga se u filmovima često koristi kako bi izazvala ili pojačala emocionalne reakcije.

Takođe, upotrebljava se za kreiranje atmosfere i podražavanje akcije. Vremenom se razvila bogata paleta od tradicionalnih orkestarskih do savremenih elektronskih načina komponovanja koju autori koriste kako bi izazvali brojne efekte: od početne tenzije do naglih šokova i nasilnih scena terora.

Korišćenje infra-zvukova postalo je veoma popularno sredstvo za izazivanje anksioznosti. To su zvuci niske frekvencije koje uho ne može da čuje, ali ih naše telo registruje. Najčešće se koristi tako što mu se dinamika (glasnoća zvuka), postepeno povećava, te gledaoci osećaju opasnost pre nego što se odigra strašna scena. Stiv Gudman, muzički teoretičar i pisac, objašnjava zašto osećamo tenziju pod uticajem ovakvih zvukova:

„Apstraktne senzacije izazivaju anksioznost zbog samog odsustva predmeta ili razloga. Bez njih, imaginacija stvara svoj, koji može biti mnogo strašniji od realnog.“

Još jedna tehnika za stvaranje tenzije u filmu jeste upotreba tako zvanog efekta Šepardovog tona. Ovaj zvuk proizvodi iluziju konstantnog uzlaznog kretanja muzike, što kod slušaoca izaziva rastuću napetost. Osećaj koji se pritom stvara je na neki način paradoksalan, jer iako se javlja utisak uzlaznog kretanja zvuka, postoji osećaj da taj ton nigde „ne stiže“.

Ovo se postiže promenom dinamike jednog segmenta koji se ponavlja: najviši tonski niz se postepeno stišava, srednji ostaje iste jačine, dok se najniži postepeno pojačava. Šepardov ton je jedno od omiljenih sredstava kompozitora Hansa Cimera, koji je pisao muziku za filmove poput Inception (2010), Interstelar (2014) i Dunkirk (2017).

Vizuelni prikaz Šepardovog tona

Najprepoznatljivija tehnika za izazivanje straha jesu zvuci šrkiputanja i ponovljajućih disonansi, što je odlično iskoristio Bernard Herman u filmu Psycho (1960) u čuvenoj sceni tuširanja. To nije zvuk koji stvara tenziju i najavljuje strah, već zvuk jasne poruke (ubistva) od njegovog samog početka.

Muzika koja počinje iznenada i veoma glasno u stanju je da prepadne publiku. Reditelj Rodžer Korman je izjavio da je „cilj stvaranja horor filma da se probije kroz granice svesnog uma i da napadne ili otkrije strahove i fantazije nesvesnog“. On smatra da horor filmovi, kao prostor za osećanje straha i suočavanje sa njim ima terapeutsko dejstvo, a stvaraoce horora voli da posmatra kao psihoterapeute.

Ukoliko niste poslušali ni jednu kompoziciju od početka teksta, sada je vreme da to učinite, i uverite se u njihovo terapeutsko, možda čak i katarzično dejstvo.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *