Dodirni me sasvim “slučajno”: Tajna psihologije dodira

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Noćas me u snu tače neka ruka, ne znam koja, sasvim kratko, samo večnost do tri dok izbroja. I od tog dodira dođe do spoja mene i nekog zvezdanog sveta…

Gledajući kroz istoriju kulture, dodir je bio izvor inspiracije iz kog su se izrodili mnogi spevovi. Nije samo grupa „Galija“ pevala o dodiru (i to onom slučajnom), već je dodir takođe tema mnogih knjiga, likovnih dela, kompozicija. Desanka Maksimović u jednoj od svojih pesama pod simboličnim naslovom “Dodir” govori o dodiru jedne ruke u snu i “spoju sa nekim zvezdanim svetom”.

Kako to dodir govori? Ponekad direktno, a ponekad i metaforički, dodiru se pripisuje moć komunikacije.

Haptička, ili taktilna komunikacija, odnosi se na komuniciranje putem dodira. Ovaj oblik neverbalne komunikacije obuhvata različite forme dodirivanja – rukovanje, grljenje, ljubljenje, milovanje, pa i udaranje. Slično drugim oblicima neverbalnog komuniciranja, funkciju dodira možemo naći u izražavanju emocija i stavova, predstavljanju, kao i dopunu ili čak zamenu verbalne komunikacije.


Vidi još:

Disekcija socijalnog mozga: empatija i razumevanje


Prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti, vrlo često smo u prilici da se koristimo različitim simbolima i signalima neverbalne komunikacije. Svaki od njih šalje određenu poruku, koju i sami možemo odrediti. Kada je o dodiru reč, njime se mogu direktno izraziti pozitivne emocije (zagrljaj) ili pak negativne (odgurivanje ukoliko nam neko smeta). Takođe, dodir može da šalje indirektnu poruku, odnosno posluži kao dopuna ili ilustracija našim rečima (tapšanje po ruci kada izražavamo saučešće).

Psihologija dodira bila je tema brojnih istraživanja. Autor Sidni Žerard je u jednom ovakvom istraživanju pokazao da postoje određene kulturološke razlike s obzirom na upotrebu fizičkog kontakta prilikom komunikacije. U delu istraživanja, sprovedenom u San Huanu, zabeleženo je čak 180 dodira između parova u kafeima, na Floridi samo dva, dok u Londonu nije bio zabeležen nijedan dodir u toku jednog sata posmatranja. Južnoameričku kuluturu stoga možemo nazvati visokokontaktnom, a englesku i američku niskokontaktnim.

Međutim, nije samo kultura ta koja određuje da li ćemo nekome dopustiti da nas dodirne i da li će taj neko uopšte pokazati inicijativu za to. Značajna varijabla je i situacija. U bolnici na Floridi zabeležen je mali broj dodira između bolničara i njihovih pacijenata. No, postavlja se pitanje da li bi više fizičkog kontakta možda doprinelo razvijanju poverljivijeg odnosa bolničara sa pacijentima.

Haptička komunikacija između doktorke i pacijentkinje

Osim toga, važne su i lične preference i navike osobe. Pokazalo se da će deca kada odrastu biti naklonjenija da dozvole dodirivanje onih delova tela koja su često dodirivali njihovi roditelji. Takođe, osoba koja svoje telo doživljava kao atraktivno, biće sklonija da dodiruje druge i dozvoljava da bude dodirivana prilikom komunikacije. Na osnovu ovih rezultata, mnogi istraživači smatraju da ove preference treba posmatrati kao aspekte ličnosti.

Prisutra je varijabilnost i u regijama tela koje se često dodiruju. Ruke, šake, ramena i teme glave najčešće su dodirivani delovi tela. Varijacije su prisutne i na nivou pola i u odnosu na to ko nas dodiruje. Od strane žena najčešće dodirivani delovi tela kod muškaraca su torzo, ruke i glava, dok su kod žena to kolena, glava i ruke od strane muškaraca.

Kako su veze na daljinu postale jedan od dominantnih problema današnjice, naučnicima se pružila prilika da pokažu svoju kreativnost i inovativnost u polju haptičke komunikacije. Tako je nastao popularni interfejs Keep in Touch, koji je omogućio parovima udaljenim stotinama i hiljadama kilometara jedno od drugog da se dodiruju.

Keep in Touch se sastoji iz dva interaktivna ekrana osetljiva na dodir, instalirana na dve lokacije. Kada nisu aktivni, ekrani pokazuju samo bledu i zamagljenu siluetu partnera. Onog trenutka kada jedan od partnera dodirne neki deo ekrana, taj deo tela drugog partnera je u fokusu i mogu ga istraživati dodirima i pogledima, uprkos fizičkoj distanci.

Naravno, možemo se zapitati kakva je budućnost dodira, ukoliko sve prepustimo tehnologiji. Negativan ishod po fizički dodir ipak nije nužan, niti roboti i mašine mogu zameniti apsolutno sve u našem svetu. Dodir svakako ostaje kao vrlo praktičan oblik komunikacije, ili pak zgodna metafora kada se o komunikaciji govori.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *