Do ivice budućnosti: vidovnjaci i ostale prevare

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

„Samo oni koji pokušavaju apsurdno mogu postići nemoguće.“ – Albert Ajnštajn

Ako čitate ovaj tekst, vrlo je verovatno da ste za vašeg životnog veka preživeli bar dva – tri „smaka sveta“. Bilo da je u pitanju drevno majansko proročanstvo ili baba Vanga iz Stumice, večito najavljivani „smak sveta“ nikako da dođe.

Predviđanje budućnosti ili takozvano vidovnjaštvo je zaista drevna praksa, praktikovana još kod starih Grka, poznatih po proročištu u Delfima, a možda se praktikovalo čak i ranije. Ljudi teže predvidljivosti i jednostavnosti, a budućnost je mistična sila za koju ne znamo šta donosi, sem velike količine neizvesnosti.

Iz ovog razloga su se vidovnjačke prakse održale do današnjeg dana, a verovatno će ih uvek i biti.

Na čemu se vidovnjaštvo zapravo zasniva? Neretko ćemo čuti priče religijskog karaktera, gde se nakon nekog nemilog događaja pojedincu javlja svetac ili anđeo koji mu dodeljuje zadatak, daruje ga posebnim sposobnostima ili mu šalje poruke od izuzetne važnosti za čovečanstvo.


Vidi još:

Poremećaj višestruke ličnosti


Neuropsiholozi će najčešće ovaj vid religioznog iskustva prepoznati kao sumanute ideje ili magijsko mišljenje, koje sledi dijagnoza poremećaja mišljenja ili čak psihotičnosti. Iz ove perspektive teško je imati apsurdne ideje, a pritom ne dobiti dijagnozu.

Kada vidimo budućnost pogrešno

Neka ranija istraživanja pružaju uvid  u drugu stranu priče, a to je na koji način su vidovnjaci slični ostatku populacije. Pitanje koje je zainteresovalo Leona Festindžera, tvorca teorije kognitivne disonance, bilo je šta se dešava sa vidovnjacima nakon što smak sveta ne dođe. Sprovodeći metod posmatranja sa učestvovanjem, Festindžer se infiltrirao u kult koji je vodila jedna žena, uverena da će doći smak sveta.

Gospođa Kič je tvrdila da je dobila misaonu poruku od vanzemaljaca sa planete Klarion. Poruka je glasila da će vanzemaljci sleteti na Zemlju 21. decembra 1955. godine i pokupiti svojim letećim tanjirom samo izabrane da ih spasu od smaka sveta. Na taj dan su pripadnici kulta sedeli zajedno do ponoći.

Kada je otkucalo 12 sati bili su zbunjeni što se sa svetom ništa nije desilo i tražili su objašnjenje. U tom momentu gospođa Kič, ozarena od sreće, javlja da je dobila novu poruku, ovog puta od boga, prema kojoj je ova mala grupica spasla svet svojom verom i pozitivnom energijom. Grupa se razveseljava i postaje još prisnija, a kult još jači nakon ovog događaja.

Ovakav rezultat, naizgled neočekivan, Festindžer je upravo i predvideo, kao jedan od načina razrešenja kognitivne disonance, stanja neprijtnosti koje se javlja kada naša uverenja i stavovi nisu u skladu sa našim ponašanjem ili objektivnim zbivanjima. U slučaju gospođe Kič disonanca se ogledala između dve kognicije – vidovnjačke, koja veruje u smak sveta i objektivne, koja ga ne doživljava.

Način razrešenja disonance koji je gospođa Kič primenila, a koji su prihvatili i ostali članovi grupe, bilo je dodavanje konzistentnih stavova. Ovim rešenjem ćemo se povesti ukoliko ne želimo da promenimo ni svoje ponašanje ni svoj stav, pa dodajemo stavove koji bi mogli da pomire nastali nesklad.

Drugačiji primer bi bio kada želimo da smršamo, ali smo previše lenji da idemo u teretanu, te opravdavamo neodlazak kritikujući medijsko predstavljanje idealne figure i propagiranje određenog oblika tela. Ovakve osobenosti naše kognicije ipak nisu te koje nas čine vidovnjacima.

Kada vidimo budućnost i ne umemo to da objasnimo

Da svi možemo biti pomalo vidovnjaci pokazalo je istraživanje profesora Derila Bema sa Univerziteta Kornel iz 2011. godine, koje je izazvalo veliki šok u naučnoj zajednici, prikazujući fenomene ljudskog uma koji nisu objašnjivi trenutnim naučnim znanjima. Bem je na Kornelu sproveo niz eksperimenata sa svojim studentima, koristeći vrlo jednostavan metod – primovanje.

U eksperimentalnoj psihologiji ovaj metod podrazumeva prikazivanje neke stimulacije nekoliko stotina milisekundi da bi se potom pojavila druga stimulacija na koju se traži odgovor ispitanika. Prvi stimulus naziva se prim, a drugi meta. Ideja ove paradigme je da prvi stimulus utiče na metu i menja reakciju na nju.

Delotvornost ove metode je pokazana pri ispitivanju jezika, opažanja, emocija i mnogih drugih oblasti interesovanja psihologije, a neočekivano dobro se pokazala i prilikom obrade nesvesne stimulacije, što nazivamo subliminalnim (podsvesnim) primovanjem.

Da bi ljudsko oko videlo vizuelni stimulus potrebno je oko stotinak milisekundi. Pri subliminalnom primovanju stimulus se izlaže manje od 50 milisekundi. Ovo vreme nije dovoljno da se obradi informacija o tome šta se videlo, ali pokazalo se da je dovoljno da utiče na reakciju na naredni stimulus.


Vidi Još:

Kulturna iteligencija za početnike


Bem je primenio istu ovu proceduru, samo obrnutim redosledom, i došao do vrlo neočekivanih uvida. Primovanje unazad dalo je, uslovno rečeno, sposobnost ispitanicima da gledaju u budućnost. Osnovna Bemova „vidovnjačka“ pretpostavka bila je da će ispitanici moći da predvide koji će se stimulus sledeći javiti, iako on još uvek nije prikazan.

U jednom eksperimentu je tražio od ispitanika samo da izaberu između dve neutralne slike koja im se više dopada. Nakon što bi dali svaki odgovor, bili bi subliminalno primovani negativnom slikom sa jedne ili druge strane ekrana. Rezultati su pokazali da su ispitanici preferirali slike sa one strane gde nije bio prikazan negativni prim, što nisu mogli da znaju ako su pre toga već dali odgovor.

Bem je sproveo eksperimente i sa klasičnim primovanjem unazad, kao i sa subliminalnom ekspozicijom erotičnih slika ili negativnih slika i reči. Uporno je dobijao da ispitanici sa većom verovatnoćom od slučajne tačno kategorišu slike kao pozitivne ili negativne i reaguju brže u zavisnosti od stimulusa koji još uvek nisu prikazani.

S obzirom na Bemovu rigoroznu metodologiju, isključena je mogućnost da su dati efekti posledice randomizacije stimulusa, tako da prim iz prethonog pokušaja nije mogao da utiče na narednu metu. Dobijene razlike su odraz uticaja  primovanja iz budućnosti tj. uticaja naknadnog prima na metu iz istog pokušaja. „Vidovnjačka“ hipoteza je potvrđena.

Vidovnjačke moći koje mogu biti karakteristika svih ljudi, kako je Bem pokazao, teško je razumeti. Da bismo ovakav fenomen mogli da objasnimo potrebno je drugačije shvatanje vremena i prostora od onog kakvo imamo na osnovu otkrića iz fizike danas.

Bem se poziva na evoluciono objašnjenje, predstavljajući sposobnost predviđanja događaja kao evolucionu prednost u izbegavanju opasnosti.

Takođe je pronašao da su efekti primovanja iz budućnosti jači kod ispitanika koji su postigli više skorove na skali potrage za uzbuđenjima, ali i dalje ostaje mnogo toga nepoznato.

Drugi istraživači su u pohodu na replikaciju Bemovih rezultata uporno nailazili na neuspehe. U revizijama ovog istraživanja razmatrani su mnogi problemi, potencijalne srećne okolnosti i manipulacije podacima koje su mogle dovesti do ovakvih rezultata i nemogućnosti replikacije.

Sam Bem priznaje da je ove podatke skupljao čitavu deceniju i da mu podaci često služe kao retoričko sredstvo, dok za replikabilnost ne mari. Danas mu se više zasluge pripisuje za pokretanje diskusije o preispitivanju mejnstrim metoda psihološkog ispitivanja nego za otkriće paranormalnih fenomena.

Bem ne želi da propagira veru u nemoguće. Njegov glavni motiv je da podstakne naučnu zajednicu na preispitivanji dogmi. Poput Alise u Kerolovom romanu, Bema čini jednim od najuticajnih psihologa današnjice potreba da “poveruje u bar jednu nemoguću stvar pre doručka”.


Rečnik boja – kako boje utiču na čoveka

Komentari
Katarina Stekić

Katarina Stekić

Izvršni urednik at Solidarnost
Umetnička duša zarobljena u telu naučnika. Može se reći i obrnuto. Večiti optimista i entuzijasta. Sve tajne čuva u svojoj kosi. Kada piše o sebi, govori u trećem licu. Kada piše za sebe, govori sama sa sobom. Kada piše o nauci, govori tako da je svi čuju.
Katarina Stekić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *