Apatija očevidaca: zašto ljudi (ne)pomažu?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

U novembru 2018. godine na Fejsbuk stranici „Uživo iz beogradskih tramvaja i buseva“ pojavljuje se snimak na kome se vidi kako jedan muškarac seksusalno uznemirava, kako će se kasnije saznati, dvanaestogodišnju devojčicu.

Događaj u tramvaju je posebno uznemirio javnost, ali ne samo zbog krivičnog dela koje je počinio uhapšeni tridesetsedmogodišnji muškarac. Najveća kritika javnosti odnosila se na izostanak reakcije više starijih osoba koje su se u tom trenutku nalazile u tramvaju.

Na ozbiljnost problema ukazuju i podaci o zastupljenosti ovog tipa nasilja. Prema istraživanju Autonomnog ženskog centra čak 80% mladih u Srbiji je doživelo neki oblik seksualnog uznemiravanja dok svaka treća žena bude žrtva neželjenog dodirivanja.

Na snimku iz tramvaja se vidi kako tri ženske osobe sede u neposrednoj blizini sedišta na kojem je sedela devojčica. Iznad nje je stajao muškarac koji je počeo da je dodiruje preko garderobe i pritiska, očigledno bez njenog pristanka.

Slika scene iz beogradskog tramvaja

Ono što je naročito isfrustriralo sve posmatrače objavljenog video snimka jeste to što u tim trenucima niko nije pozvao policiju da interveniše ili vozača da zaustavi tramvaj. Ni jedna osoba nije pokušala da spreči dalje uznemiravanje i viktimizaciju.

Nakon toga, u medijima su se pokrenule debate o tome koji je razlog „hladnokrvnosti“ svedoka u ovom događaju. Na snimku se vidi da su svedoci osobe ženskog pola. Mnogi su pretpostavili da ove žene nisu reagovale iz straha da bi nasilnik nasrnuo na njih same. Tumačenja su taođe išla u pravcu pretpostavki da su i ove žene bile žrtva ovakve vrste nasilja, te da su ih ranija iskustva „zaledila“ u ovom trenutku.

Pored toga, navodi se da svi pojedinci u našem društvu imaju „neke svoje probleme“ i da zbog toga strogo okreću glavu od tuđih. Niko ne želi da sebi nagomilava nove probleme poput suočavanja sa napadačima ili kasnijim svedočenjima policiji i sudstvu, zar ne?

Efekat nemog posmatrača

Neki problem vide u tome što smo postali društvo „bolesnih“ koje je naviknuto na svakodnevne prizore kako seksualnog, tako i različitih oblika fizičkog i psihičkog nasilja. Stoga i kod prisutnih u ovom slučaju ništa nije izazvalo uzbuđenje niti empatijsku reakciju prema žrtvi.

Ipak, ovakva (ne)reakcija očevidaca u naučnim i stručnim krugovima nije nepoznata. U kriminološkoj i viktimološkoj literaturi je poznata kao apatija očevidaca ili efekat nemog posmatrača (bystander effect). Stručnjaci pod ovim terminima podrazumevaju nezainteresovanost građana prema viktimizaciji koju opažaju, čak i u situaciji kada mogu pomoći, a bez da se izlažu opasnosti.


Vidi još:

Disekcija socijalnog mozga: empatija i razumevanje


Veruje se da je osnova nereagovanja u fenomenu difuzije (raspršivanja) odgovornosti koju su uočili socijalni psiholozi kao pojavu redukovanja odgovornosti pojedinca u većoj grupi. Tada se pojedinac najčešće neće ponašati u skladu sa vlastitim etičkim principima već će se kao i ostali „utopiti u masu“, zbog čega će njegova reakcija izostati.

Pažnja nije usmerena na pojedinca koji ostaje pasivan, ne oseća se odgovornim za ono što se dešava i smatra da je neko drugi podobniji i kvalifikovaniji da reši problem (policajac, lekar i dr). Takođe, stvara se emotivna distanca i udaljavamo se od situacija koje su nam naročito teške i emotivne.

Stručnjaci napominju da se situacija menja kada prvi pojedinac reaguje. Socijalni psiholozi Džon Darli i Bib Latane navode racionalne i iracionalne strahove očevidaca po pitanju intervenisanja u prisustvu zločina. Iracionalni strah bi bio strah od počinioca zločina, dok bi iracionalni strahovi bili: „Ne želim da se mešam“, ili  „Bežim od policijske i sudske procedure“.

Difuzija odgovornosti

Latane i Darli ističu tri procesa koji mogu doprineti međusobnom inhibirajućem uticaju posmatrača. Prvo, socijalni uticaj označavaju kada očevidac očekuje od društva da situaciju oceni kao negativnu – ukoliko niko u grupi ne reaguje, znači da je sve u redu.

Sledi strepnja očevica kako će njegova reakcija biti ocenjena od strane drugih. Trećem procesu, difuziji odgovornosti, dodaju izuzetak. Kada jedna osoba prisustvuje situaciji, sav pritisak je na njoj i ona će najverovatnije reagovati. Prisutno više osoba omogućava da se pritisak deli što će rezultirati time da niko ne reaguje.

Najpoznatiji slučaj koji je pažnju istraživača usmerio ka fenomenu nereagovanja očevidaca zločina jeste slučaj ubistva devojke Ketrin Kiti Đenoveze u Njujorku 1964. godine. U ranim jutarnjim satima Kiti se vraćala sa posla u noćnoj smeni kada joj je ispred ulaza u zgradu nepoznati napadač naneo dva uboda nožem u predelu leđa. Pošto je Kiti počela da doziva pomoć neko od komšija je otvorio prozor i uzviknuo: „Ostavi tu devojku na miru!“ Nakon toga se napadač udaljio, ali se ubrzo vratio i ponovo ubo Kiti. Pošto je još nekoliko ljudi uključilo svetla i otvorilo prozore on se udaljio, a Kiti je dopuzala do hodnika svoje zgrade gde se srušila.

Nakon desetak minuta nasilnik se ponovo vratio i prateći tragove krvi pronašao Kiti, silovao je i opljačkao. Prema nekim informacijama tek tada je neko od čak „38 nemih posmatrača“ pozvao policiju i hitnu pomoć, ali je za Kiti bilo prekasno.

Mesto gde je ubijena Kiti Đenoveze

Zakonska regulativa

Bez obzira što su se kasnije pojavili navodi da je ovaj slučaj izostanka reakcije očevidaca parabola, svakako je usmerio pažnju naučne i stručne javnosti na istraživanje ovakvih situacija. Ovakva istraživanja su za ishod imala i promene zakonskih odredbi u slučaju nereagovanja u prisustvu zločina.

Dvadeset prvi vek nosi nove dimenzije apatije očevidaca zločina. Tako je 2007. godine u jednom marketu u Kanzasu na smrt izbodena izvesna Lašande Kalovej. Prisutni kupci u tim trenucima ne samo da nisu reagovali i pritekli u pomoć već je neko od njih načinio fotografije i snimak devojke koja leži (kasnije postavljen na Youtube). Neki su je i preskočili dok je ležala na podu kako bi nastavili sa kupovinom.

Važeći Krivični zakonik Republike Srbije drži odgovornim građane jedino u slučaju neprijavljivanja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina.

Događaj u tramvaju s početka teksta je od strane nadležnih organa  kvalifikovan kao krivično delo „Polno uznemiravanje“. Za ovo delo je maksimalna kazna zatvora za počinitelja šest meseci, odnosno tri godine ukoliko je žrtva maloletno lice. Svedoci u tramvaju ne podležu krivičnoj odgovornosti. Promena krivičnog zakonodavstva možda bi dovela do osećanja obaveze građana da reaguju i prijave delo.

Pojava apatije očevidaca u tramvaju svakako nije usamljeni slučaj i ne bismo mogli olako da ih okrivimo. Ipak, trebalo bi razvijati svest u našem društvu o tome da smo svi dužni da reagujemo onoliko koliko smo u mogućnosti protiv nasilništva i kriminalnih dela pred kojima se nađemo. Razvijanje zrele debate o tome u našem društvu bi bilo dobar početak za tako nešto.

Komentari

Latest posts by Dušan Stanković (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *