Velika četvorka Sijetla – kratka Grandž istorija

Grandž pre svega nastaje kao bunt protiv pravca glem metala koji je krajem ’80-ih zauzeo svetsku muzičku metal scenu.

Svojim nalickanim dugokosim figurama koje sviraju tu vrstu muzike jer ona tada donosi novac, slavu i seks, glem metal pretvara celu jednu epohu u jedan neiskreni pozeraški main stream, te se tako javlja struja podjednako dugokosih ali dubljih, samosvesnijih klinaca koji žele da sviraju rokenrol.

Suprotno ovima oni su prljavi, pocepani, aljkavi, i sve ono što je s druge strane nauke o lepom. Ali su iskreni. Do ludila iskreni. U bukvalnom značenju.

Bez glemovskog pozeraja, bez šminke, bez pretvaranja, otvoreni ovisnici o drogi, (kao i ovi drugi, uostalom) neki klinci mahom iz Sijetla, drugari, kao po komandi formiraju nešto što će promeniti čitav tok muzike u narednom periodu, nekoliko bendova koje će vezivati to jedno jedino ime – grandž.

Ali nisu tu za novac, slavu i seks, nego za ono što imaju da kažu, i što je rokenrol nekad bio i treba da bude – bunt, bes, ljubav i bol, ukomponovani u jednu celinu.

Grandž je revolucija protiv ustaljenog izopačenja vrednosti koje su na prodaju. Platon naspram sofizma. Marginalno stecište iskonskog poriva za smislom.

Grandž je Helderlin, grandž je antipoezija, grandž je nežan bes. On je kult i kultura. A svaka reč koja se u njemu pevala, izgovarala, vrištala i živela, odvela je u konačnost. U dubinu. U smrt. Kao da je na sve njih bačena kletva pesnika.

Prokletstvo frontmena

  1. aprila ’94-te, desio se prvi veliki šok od vrtoglavog uspeha celog pokreta. Onaj od kog se isprva nije previše očekivalo, a koji je zapravo tako prvi probio scenu za čitav kasniji pravac grandža, Kurt Kobejn, frontmen Nirvane, izvršava samoubistvo sačmarom raznevši sebi glavu.

Kako kažu, ne mogavši da izdrži to što je slava od njega počela da pravi kult, a on nije to bio, bio je protiv toga, bio je besan, nije bio raspoložen za obožavanja. I bio je verovatno najiskreniji i “najprljaviji” u tome što je izražavao.

Kurt umire od te iskrenosti i, hm, anarhobudizma – malo drugačijeg shvatanja nirvane, a za njim ostaju teorije zavere, jedno pismo, i ulaznica u klub 27 kom je tog aprila ’94-te pristupio.


Vidi Još:

Jugoslovenska Pank scena

Za razliku od Kurta i njegovih pajtosa iz Nirvane, Hrvata Novoselića i danas popularnog frontmena Foo Fighters-a, Dejva Grola, Soundgarden, Malfunkshun, Green River, Melvins, U-Men, a zatim Mother Love Bone, formiran sa pevačem Malfunkshun-a, Endi Vudom, i Džef Amnetom i Stoun Gosardom iz Green River-a, bili su prvi bendovi od kojih se očekivalo da će „probiti led“ za mlade bendove iz Sijetla na svetskoj muzičkoj sceni.

Ali prerana smrt Endi Vuda, tada pevača Mother-a, usled predoziranosti heroinom u 24. godini života, rastura tu koncepciju, i kao da najavljuje sve tragične sudbine koje će čekati frontmene bendova kišovitog grada na severu Amerike.

“Velika četvorka”

U prvi plan tada iskače Nirvana, sa albumom Nevermind, koji ubrzo obuzima ceo svet, kao savršeno tempirana bomba koja je samo čekala trenutak da napravi svoj bum. Odmah za njima svetsku slavu dostižu i novoukomponovani Mother Love Bone – Pearl Jam.

Sa takođe jednim od najboljih debitantskih albuma u istoriji rokenrol muzike, Ten-om, i uz njih Soundgarden sa svojim već trećim albumom Badmotorfinger.

Zajedno sa njima na svetsku scenu se probija i bend koji je po stilu više u metal nego u grandž fazonu spočetka – Alice in Chains sa albumom Facelift. I to postaje velika četvorka grandža, i prekretnica rokenrola s početka ’90-ih godina 20. veka.

Gotovo sve što je nastalo u muzici sličnog kova nakon toga, nije moglo da ne usvoji bar neki od elemenata koje je grandž vratio rokenrolu i metal sceni novijeg doba, sa ova četiri albuma koji su promenili tok muzičke istorije.

Ali kako su tekle neke stvari.

Po smrti Endi Vuda, članovi Mother Love Bone-a traže novog pevača i na probu dolazi momak koji je živeo daleko od Sijetla i koji na prvi utisak svojim glasom, stilom pevanja, muzičkom inteligencijom, kreativnošću i tekstovima oduševljava sve istog momenta. Toliko da Kris Kornel, frontmen Soundgarden-a, koji je istovremeno u čast Endi Vuda, svog cimera i najboljeg prijatelja, zajedno sa ostalim članovima Mother Love Bone-a, osnivao Temple of the Dog.

Bend i istoimeni album je posvećen Vudu, taj novi pevač trebalo da snimi prateće vokale, Kris insistira na tome da jedna pesma bude duet, jer tu pesmu kako Kornel kaže, Edi Veder, o kom je reč, je otpevao tačno onako kako je on zamislio ali nije uspevao da izvede.

Taj duet postaje sada već kultna pesma Hunger Strike.

Ali i pre i kasnije su tu Vederovu osobinu o kojoj govori Kornel, isticali svi koji su sa njim svirali. Osobinu da pravi od pesama ono što je neko drugi tako zamislio, bez reči, prosto osećajući i pevajući baš onako kako mora i nimalo drugačije, savršeno slažući one maestralno podeljene glasovne sekvence.

I tako sa dolaskom Edi Vedera u Sijetl i formiranjem benda sa bivšim članovima Mother Love Bone-a i Majkom Mekridijem kao još jednim gitaristom, nastaje Pearl Jam, i album Ten, gde Vederova izražajnost dostiže maksimum i taj album čini jednim od najboljih debi albuma neke grupe ikad.

Anksiozni momak iz Sijetla

Veder i Kornel postaju komšije i najbolji prijatelji.

Kris pomaže Ediju da se opusti i oslobodi prirodne stidljivosti koju je ovaj imao i tako mu omogućava da na sceni postane jedan od najautentičnijih frontmena, neko ko se pentra po konstrukcijama bina, skače sa visina u publiku, vere se kao majmun dok u pozadini ide “Porch”, pada sa stolice na MTV live-u, ili stojeći na istoj po ruci ispisuje “pro choice”, kao poruku majci da je trebalo da ga abortira, istovremeno pevajući bez greške i prenoseći savršeno ukomponovanu energiju sa ostatkom benda.

U isto vreme Kris Kornel svojim javnim nastupima i koncertima sa Soundgarden-om, pomaže sebi da se oslobodi depresije i anksioznosti od kojih pati još od rane mladosti. Svojim glasom i svojom pojavom čini ujedno i da ceo pokret grandža dobije još jedan kvalitet i dimenziju više – vokal kakav se u svetu dugo godina nije čuo.

Kornel će tako postati neko čiji će se glas prepoznavati, obožavati, i proširiti i mnogo izvan samog pokreta koji je stvorio grandž, stvarajući nove prijatelje i poklonike talentu dugokosog anksioznog momka iz Sijetla, preko gotovo svih društvenih sfera, pa sve do Džejms Bonda i „Casino Royal“-a, gde će glavnu filmsku numeru “You know my name” pevati upravo on.


Vidi Još:

Džoni Štulić – pesnik i izgnanik

“Majmuni”

Pored Nirvane, Pearl Jam-a i Sondgarden-a, istovremeno još jedan zastrašujuće veliki bend postaju neki još ekstremniji likovi – majmuni, kako kaže Kornel da su ih zvali, pošto su sva četvorica člana benda živela u jednoj kući iz koje skoro da nisu izlazili bez potrebe.

Alice in Chains su od svog “džanki plejsa” napravili bazu za nekoliko albuma i pesama čiji su muzika i tekstovi zalazili u samu srž ljudske borbe sa postojanjem i najmračnije delove duha i srca. Toliko iskreno i oštro da bi im na tim delima čestitao bilo koji filozof egzistencijalista ili neki psihoanalitičar, a možda i Fjodor Dostojevski ili Seren Kjerkegor lično.

A ti momci možda za sve njih nisu ni znali, kao što ni Dostojevski nije čitao filozofe, ali su oni, kao i on, uprkos tome stvorili nešto što seže mnogo dalje od osnovne sfere njihovog posla, nešto što bode uši ponekad svojim previše istančanim vrhom igle koja gađa sam živac mraka u nama i ostavlja nas pred uvek nerazrešenim pitanjem bivstvovanja, ljubavi i smrti.

Ali previše droge, previše alkohola, previše previšega prosto, uzelo je svoj danak, prilično brzo.

Sredinom ’90-ih umire Demi, devojka Lejn Stejlija, frontmena Chains-a, od predoziranosti heroinom, i on sam, na teškim drogama i u bolu upada u depresiju iz koje ne izlazi sve do smrti 5. aprila 2002, istog datuma na koji se i Kurt Kobejn ubio osam godina ranije.

Od ’96 više nije javno nastupao, a više puta je isticao kako ga je droga prevarila – pružila mu je nešto što drugačije verovatno nikad ne bi imao ali je zauzvrat tražila sve. I kako je od života više uzimala tako je i ona manje davala.

  1. su ga, napuštenog gotovo od svih, pronašli u stanu dve nedelje nakon što je umro. U tom trenutku je imao 35 kg po nekim izvorima.

Prokletstvo se nastavlja

A onda, nakon perioda zrelosti, mira, i sećanja na grandž kao jednu maestralnu tvorevinu koja je izrodila toliko stvari, a sada je više deo prošlosti i legendi nego aktivnog bunta ostarelih i preživelih među njima, 2017. godine, nakon ponovnog okupljanja Soundgarden-a i jednog koncerta, Kris Kornel u hotelskoj sobi u kojoj je odseo – izvršava samoubistvo vešanjem o cev radijatora u kupatilu.

To je bio šok za ceo muzički svet, i mnogo šire, u tom trenutku možda i više nego što je to bila sada već kultna Kurtova smrt 23 godine pre toga. Niko nije verovao da se to uopšte moglo dogoditi, i nove/stare teorije zavere su počele svoj život ispočetka.

Edi Veder je u tom trenutku na solo turneji po Evropi, i za razliku od mnogih, Kornelu verovatno i ne toliko bliskih ljudi – ne oglašava se po tom pitanju.

A onda u Amsterdamu svira po ko zna koji put čuvenu baladu Pearl Jam-a, “Black”, i na kraju dodaje dotle nepostojeće stihove “come back… come back…” te počinje da plače, i tu završava pesmu, bez reči i sa teškim, zaista teškim izrazom lica. Svima je bilo jasno o čemu se radi.

O iskrenoj ljubavi prema prijatelju nije morao da izlazi u novine, piše tvitove, stavlja statuse, govori bilo šta, to će uraditi kasnije, kada bude osetio šta treba da kaže, jer prvo mora to da proživi i preživi, ljudski, iskreno, bez reklame, bez ega. Grandžerski.

“Temple of the Pearl Garden in Chains of Nirvana”

Danas mnogi kritičari smatraju Kris Kornela možda najboljim svetskim vokalom u poslednjih 30 godina, a Edi Vedera jednim od najuticajnijih vokala na buduće pevače od kada se pojavio. Lejn Stejli ostaje ikona grandža uz Kurta i njihov 5. april. Alice in Chains i Pearl Jam i danas sviraju odličan rokenrol, a Nirvana, Mother Love Bone, Temple of the Dog, i po svemu sudeći, Soundgarden i mnogi drugi bendovi, pa i nepomenuti Audioslave u kom je još pevao Kornel uz članove benda Rage Against The Machine, i Mad Season, koji je bio pokušaj spasa za Lejn Stejlija uz tada rehabilitovanog Mekridija i članove još nekoliko bendova iz Sijetla, to su bile predivne komete, neke kraćeg, neke dužeg leta, podjednako goruće i tragične.

Edi Veder dobija dve hiljade i neke Gremija za muziku za film „Into the wild“. Sa njim Pearl Jam ulazi i u kuću slavnih. I fantastični momak koji nije iz Sijetla već je tu došao da peva, danas je jedini preživeli vokal velike četvorke grandž epohe, i neko čije ime nosi sa sobom veliko uvažavanje i poštovanje, dok mu još uvek iz grla grmi poznati refren ponovljen toliko puta – “I’m still alive!”.

I sve je to bio jedan Sijetl i grupa klinaca koja se zajedno družila, drogirala i svirala. Kao da je Džim Morison baš u tom gradu gde je i Hendriks rođen, prolio neki napitak za vreme svog šaman-plesa i kroz vrata percepcije otvorio portal onima koji će tu doći nekoliko decenija posle njega i ostaviti neizbrisiv trag za sobom.


Još od istog autora:

Antipoezija i njen otac – Nikanor Para

Komentari
Vuk Vukovic

Vuk Vukovic

Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva.
Objavio je knjige poezije „Orfejeve senke“ (Presing 2015.) i „Antipoezija“ (Presing 2017.)
Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i završio solo pevanje u nižoj muzičkoj školi
„Stevan Hristić“ u Mladenovcu.
Pored pisanja bavi se sviranjem i pevanjem.
Živi i radi u Mladenovcu.
Vuk Vukovic

Latest posts by Vuk Vukovic (see all)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *