U razgovoru sa heptapodima: Jezički relativizam u filmu Arrival

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus

Ako biste nekim čudom mogli da vidite celi svoj život, od početka do kraja, da li biste se usudili da nešto u njemu izmenite?

Ovo staro filozofsko pitanje pokreće brojne psihološke i sociološke dileme. Međutim, osim njih, i umetnici znaju da se pozabave istom temom. Pa tako, film Arrival („Dolazak“, SAD, 2016) oduševio je ljubitelje naučne fantastike zanimljivim osvrtom na našu percepciju vremena, komunikaciju i stav prema životnim zbivanjima.

U ovom filmu, inače rađenom po istoimenoj pripovetki nagrađivanog američkog autora Teda Ćanga, nekoliko svemirskih brodova sleće na različite lokacije širom planete. To izaziva paniku, jer niko ne zna šta vanzemaljci hoće i koliko su moćni. Tada celi svet upire svoj pogled u lingvistkinju Luiz Benks.

Lingvistkinja Luiz Benks koju tumači Ejmi Adams u filmu “Arrival” (2016)

Američka vlada upošljava Luiz sa ciljem da pronikne u jezik i pismo vanzemaljaca i od njih dobije potrebne informacije o njihovom dolasku. U seriji dramatičnih susreta sa „heptapodima“, kako su vanzemaljci nazvani, Luiz u tome i uspeva. Međutim, kako počinje da razume jezik vanzemaljaca, koji predstavlja vreme radikalno drugačije i ima sasvim drugačije pismo, Luiz počinje da vidi budućnost.

Na jednom mestu u ovom filmu, Luiz pominje interesantnu naučnu teoriju koja već dugo zaokuplja pažnju psihologa, kulturnih antropologa, lingvista i svih onih koji se bave ljudskom mišlju. Radi se o Sapir-Vorfovoj hipotezi, koja tretira problematiku sporazumevanja onih koji govore različitim jezicima.

Da li  govorimo kako mislimo ili mislimo kako govorimo?

Edvard Sapir i njegov učenik Bendžamin Li Vorf bili su američki lingvisti i antropolozi koji su istraživali jezike američkih Indijanaca. Oni su pred sobom imali jezike (ali i kulture) koji su se u strukturnom smislu radikalno razlikovali od bilo kog indoevropskog jezika. Na primer, jedna od većih razlika bilo je poimanje i iskazivanje vremena. Pa tako neki indijanski jezici ne poznaju prošlost, sadašnjost i budućnost u našem smislu, već vreme shvataju kao psihološku kategoriju određenu udaljenošću i kretanjem.

Moguće je onda samo zamisliti do koje mere se razlikuje naše poimanje realnog protoka vremena od nekog pripadnika indijanskog plemena. Sapir i Vorf su stoga zaključili da jezik u ogromnoj meri utiče na to kako percipiramo stvarnost. Kasnija istraživanja utvrdila su da jezik ne samo da utiče, već ponekad i upravlja našom percepcijom, što se danas istražuje kao problem jezičkog relativizma. Jedan od primera su boje, pa tako mađarski razlikuje dve crvene boje, a ruski jezik tretira svetloplavu (голубо́й) i tamnoplavu (си́ний) kao potpuno različite boje.

Stvari postaju još zanimljivije kada se izađe iz puke estetike. Upravljajući našom percepcijom, jezik upravlja i našim poimanjem stvari, našim sećanjima, sudovima, moralom, emocijama i identitetom. Vorf je čak išao tako daleko da je tvrdio da jezik određuje i ono o čemu uopšte možemo da razmišljamo.

Kao što smo videli, pojam vremena i uopšte predstavljanje događaja je jedna od tačaka u kojoj se najbolje vide drastične razlike među jezicima. Ne samo da ne delimo istu ideju o prošlosti i budućnosti, već u skladu sa time kako se grade rečenice, neki jezici akcenat stavljaju na to ko vrši radnju, a drugi na to zašto se radnja vrši. I Sapir na terenu i Luiz u filmu pokušavaju da komuniciraju sa ljudima i bićima koja govore radikalno drugačijim jezicima. Da li je onda moguća komunikacija između njih i koje su posledice takve komunikacije?

Vojažerova zlatna ploča primer je pokušaja da se pošalje poruka sa Zemlje tako da je vanzemaljci mogu razumeti

Nauka je još uvek u potrazi za odgovoima, ali laičko iskustvo nam govori da je moguće razgovarati sa Englezom uprkos činjenici da ne možemo tačno da prevedemo reč countryside (eng. seoski predeo), ili sa Francuzom iako ne znamo šta tačno znači subjonctif (poseban glagolski način koji ne postoji u srpskom jeziku, i označava radnju koja se još nije dogodila, ali za njom postoji volja, želja i sl.) Međutim, iako možemo da naučimo koliko god jezika želimo, tačno je da će većina nas do kraja ostati u onim okvirima percepcije koje su formirane tokom detinjstva, učenjem maternjeg jezika.

Isto tako, moramo računati da su neki pojmovi neprevodivi i da će nas govornici drugih jezika razumeti na svoj, drugačiji način.


Vidi još:

Kako umiru Tajlanđani? – Iskustvo bliske smrti u različitim kulturama


U potrazi za razumevanjem

Vratimo se na kraju filmu koji nas je pozvao na ovo promišljanje i izlet u nauku. Kao što smo rekli, učeći jezik „heptapoda“, Luiz je morala da nauči da vreme shvata drugačije – ciklično. U takvom jeziku, smrt nije događaj ili trenutak za nekoga, već prirodan proces koji se dešava nezavisno od nas samih. Na pitanje zašto su došli, vanzemaljci odgovaraju – da bi nam doneli svoj jezik, koji će nas naučiti da komuniciramo jedni sa drugima i promenimo svoju percepciju stvarnosti. Vanzemaljci to rade iz sopstvene koristi, jer znaju da će im u dalekoj budućnosti biti potrebna naša pomoć.

Da bismo im pomogli, oni su sada došli da pomognu čovečanstvu i nauče nas da se razumemo. Osnovna poruka ovog filma jeste da  je (pojedincu ali i čovečanstvu) neophodna promena svesti. Ne moramo praviti neprijatelje od onih koje ne razumemo. Mnogi od njih možda poseduju znanja koja mogu izmeniti, obogatiti i proširiti našu svest.

Kognicija, jezik i kultura neraskidivo su povezani u našim glavama. Danas na svetu postoji oko 7000 živih jezika. Da li to znači da je moguće doživeti isti svet na 7000 različitih načina? Odgovor je potvrdan. U skladu sa svojim jezicima i kulturama, ljudi doživljavaju realnost na najrazličitije moguće načine. U eri globalizacije, kada smo umreženiji nego ikada, ulaganje više truda u međusobno razumevanje nam je možda potrebnije nego ikada.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *