Spavanje i snevanje: Da li nam se u snu menja svest ili svet?

Klikom na sliku posetite stranicu studentske organizacije “USP Stimulus”

Snovi ponekad znaju biti dovoljno lucidni da nas ostave u razmišljanju da li se njihova radnja zaista odigrala ili ne. Praktično nemogući elementi sna često nam se ipak čine toliko uverljivim da ne posumnjamo u njihovo postojanje tokom spavanja. Ovakva iskustva inspirisala su mnoge naučnike i filozofe da se pozabave pitanjem razlika između onoga što sanjamo i onoga što se zaista događa.

Kako u snu, tako i na javi mi smo uvereni da vidimo, čujemo, osećamo mirise, dodire, bol, ali i emocije. Takvi doživljaji deo su realnosti koju nam predstavlja naš mozak. Kako bismo znali da postoji, celokupna realnost morala je najpre da prođe filter naše svesti. Drugim rečima, u nekom trenutku, morali smo biti svesni svega što znamo o svetu i o sebi, kako u psihološkom, tako i u biološkom smislu. Iskustvo koje je na taj način dospelo do naše svesti ni u kom slučaju ne predstavlja realnost u celosti. Ono je posledica stroge selekcije informacija koju naš mozak vrši usled ograničenih kapaciteta za obradu informacija.

Svest, kao alatka mozga za saznavanje okoline, ne funkcioniše uvek besprekorno. Ona može biti pod uticajem droga, umora, gladi i sličnih trenutnih stanja. Na taj način nastaju izmenjena stanja svesti. Najpoznatije izmenjeno stanje svesti predstavljaju spavanje i snevanje.

Svest kao deo svesti

Nakon što su uvideli da su izmenjena stanja svesti u direktnoj vezi sa biološkim funkcionisanjem mozga, naučnici su počeli da saznaju o svesti istražujući mozak. Ispitivanje električne aktivnosti mozga bio je dugo vremena dominantan pristup istraživanju mozga tokom spavanja, a do ovih podataka istraživači su došli korišćenjem EEG tehnologije (elektroencefalografije).

Kada bismo mozak izolovali od nadražaja koji potiču iz okoline, on bi emitovao spontanu ritmičnu električnu aktivnost. Odlike takve aktivnosti su spori talasi male frekvence i velike amplitude. Za razliku od ove hipotetičke situacije, u budnom stanju čovek je izložen velikom broju nadražaja iz okoline. Svi ovi nadražaji haotično pristižu do moždane kore, koja je zadužena za obradu informacija iz okruženja. Sklop električne aktivnosti mozga (zapis EEG-a) nastaje kao posledica tih nadražaja. Sada mozak emituje električne talase visoke frekvence i niske amplitude koji dominiraju nad ritmom izolovanog mozga.

Moždani talasi snimljeni EEG tehnologijom tokom različitih perioda sna

Na koji to način spavanje menja svest?

Kada počne da tone u san, čovek najpre prestaje da bude svestan svoje okoline. Informacije se, dakle, još strože filtriraju, a mozak se postepeno izoluje od realnosti. Ovaj proces dovodi do promena u zapisu EEG-a. Najpre, organizam je u lakom snu iz kog se jednostavno može probuditi. Tonući dublje u san, mozak  sve više ignoriše spoljne draži i dostiže veoma pravilnu i sporu ritmičnu aktivnost.

Kada dođe do poslednje faze, mozak unutar sebe privremeno “otkačinje” udove. Drugim rečima, prestaje da vrši kontrolu pokreta, a ostatak tela ostavlja bez mišićne napregnutosti, što znači da telo privremeno gubi sposobnost pokretanja. Na ovaj način mozak omogućuje telu da se oporavi od napora.

Usred ritmičnih talasa, otprilike nakon 45 minuta spavanja, odjednom dolazi do nagle promene u zapisu elektroencefalografa i mozak se nalazi u stadijumu u kojem električna aktivnost veoma nalikuje budnom stanju. Međutim, veza između delova mozga koji regulišu voljne pokrete i mišića ostaje blokirana. Takvo stanje se naziva REM (Rapid Eye Movement – brzi očni pokreti) spavanjem i naučnici veruju da se tokom ove faze događa snevanje.

Moždani talasi koji se produkuju u budnom stanju veoma naliče talasima tokom REM sna

Brzi i nepravilni talasi u ovoj fazi nisu izazvani spolja već ih mozak sam generiše. Pretpostavlja se da ti talasi predstavljaju vidne i slušne halucinacije mozga – snove. Dok u budnom stanju mišićni sistem služi sprovođenju svih reakcija čoveka na zahteve spolja, potpuna mišićna opuštenost karakteriš REM spavanje. Naučnici pretpostavljaju da se upravo pomoću ovog mehanizma mozga onemogućuje pokretljivost tela tokom sna. Ukoliko, recimo, sanjate da igrate fudbal, mišićna ukočenost sprečiće da umest lopte iz sna šutnete vašu mačku koja vam je zaspala pored nogu.


Šta se dešava kada mozak loše prespoji žice?

Nešto više od polovine ljudi nekada je tokom života doživelo paralizu sna, koja se definiše kao stanje u kojem se mozak probudi, a telo i dalje nastavlja da spava. Do ovog poremećaja dolazi kada mozak kroz naša čula počne u sebe da prima informacije o spoljašnjosti, ali ne vrati mišićima tonus kako bi se omogućila reakcija. Tako čovek tokom paralize sna može opažati okolinu i biti svestan svega što se oko njega dešava, ali ne može pomeriti niti jedan deo svog tela. Ova pojava može biti veoma neprijatna i praćena jakim osećanjem straha ili teskobe.

Ukoliko paraliza sna nastane tokom REM faze, često dolazi i do hipnagogičkih halucinacija, čija je osobenost da čovek oseća budnost, da je svestan okoline u kojoj se nalazi, ali da pritom halucinira. Tokom hipnagogičkog haluciniranja mešaju se sadržaj sna i jave. Kao posledica toga dolazi do osećanja ogromnog straha i zbunjenosti, jer smo nepokretni, dok smo pod utiskom da džinovski pauk, nepoznati ljudi ili nepostojeće životinje mogu šetati kroz našu sobu.

Ljudi koji su doživeli paralizu sna svedoče da im se pojavljuju utvare koje deluju stvarno

Ostaje kao otvoreno pitanje za buduća istraživanja da li mozak tokom sna samo simulira realnost. Po čemu se ta simulirana realnost razlikuje od “realne realnosti”? Ako mozak zaista obavlja sličnu elektrofiziološku aktivnost tokom sna kao i tokom jave, ostaje da se zapitamo šta onda čini razliku između ova dva stanja. Potvrda od drugih ljudi zvuči kao dobro rešenje ove nedoumice. Dok će se gotovo svi ljudi složiti šta se dogodilo 11. septembra, da se desio Drugi svetski rat i da Sunce svaki dan ide preko neba, sadržaj našeg sna ostaće u okvirima našeg privatnog iskustva. Imajući u vidu da je potvrda drugih ljudi takođe prošla selekciju naše svesti i da je deo našeg privatnog iskustva, pitanje kako potvrditi postojanje sveta van privatnog iskustva ostaje kao predmet za nova filozofska i psihološka istraživanja.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *